Ko će platiti energetsku tranziciju

Srbiji preko milion domaćinstava živi u energetskom siromaštvu. Prema zvaničnoj definiciji to je stanje u kojem domaćinstvo nema na raspolaganju dovoljno mogućnosti da obezbedi potrebnu količinu energije koja je neophodna za zdrav i dostojanstven život i to na način koji ne ugrožava druge osnovne životne potrebe domaćinstva ili šire zajednice. Mere energetske efikasnosti, koje podrazumeva energetska tranzicija, neophodne su kako bi se energija čuvala unutar objekta, ali one zahtevaju i određena ulaganja i ekonomski standard koji građani Srbije uglavnom nemaju.

Ko će platiti energetsku tranziciju i kako će kroz nju proći oni koji to ne mogu samostalno, razmotreno je u „Analizi efekata mera energetske efikasnosti na priuštivost stanovanja, autora Nikole Vujovića, eksperta za energetsku efikasnost. Energetska tranzicija podrazumeva smanjenje korišćenja fosilnih goriva kao što su ugalj, nafta i gas, a cilj je smanjenje emisije gasova sa efektom staklene bašte, kao i smanjenje zagađenja vazduha, vode i zemljišta koje često proizilazi iz korišenja fosilnih goriva. Za ovaj proces su, pored prelaska na obnovljive izvore energije (Sunce, vetar i sl.), ključne mere energetske efikasnosti u industriji, saobraćaju i stambenom sektoru.

Analize stambenog fonda pokazuju da čak 85 odsto zgrada u Srbiji ne zadovoljava minimalne standarde energetske efikasnosti. Takođe, sektor zgrada je svuda u svetu veliki potrošač energije. U Evropi one troše 40 proceanta ukupne energije, dok u Srbiji taj broj dostiže čak 60 odsto. Prosečna potrošnja energije za grejanje u evropskim zemljama iznosi oko 70 kilovat sati po kvadratu godišnje. Nasuprot tome, u Srbiji je prosečna potrošnja gotovo dvostruko veža, dostižuži oko 150 kilovat sati po kvadaratu, navodi se u analizi.

Implementacija mera energetske efikasnosti može da bude surova prema onim građanima koji su lošijeg ekonomskog statusa, a takvih je u Srbiji mnogo. Kako se to ne bi dogodilo, ključno je da se država aktivno uključi u povećanje energetske efikasnosti zgrada, ali i što je još važnije objekata porodičnog stanovanja, kako bi ove mere obuhvatile one kojima su najviše potrebne, piše u analizi.

Mere koje država trenutno sprovodi odnose se na smanjenje računa za električnu energiju, daljinsko grejanje i gas, što ne predstavlja značajnu pomoć, jer se ovaj tip domaćinstva uglavnom greje na drva ili ugalj. Mere koje bi za početak pomogle bile bi zamena individualnih ložišta efikasnijim, subvencije za ogrev i veće subvencije za zamenu stolarije, izolacije i instalacija. Rezultat ovih mera bili bi manji računi za struju, manji troškovi stanovanja i više mogućnosti za kvalitetan život većeg broja građana. Ono što ne bi bilo dobro je da kroz energetsku tranziciju prođe samo bogatiji sloj društva, a siromašniji ostane sa velikim računima i hladnim, neosvetljenim kućama, zarobljen u spirali siromaštva. 

Energetska tranzicija će biti uspešna samo ako iz nje niko ne bude izostavljen, u suprotnom, neće doći do smanjenja zagađenja, ni potrebnog smanjenja emisije čestica štetnih po javno zdravlje, a jaz u društvu će se značajno produbiti”, stoji u uvodu analize.