Pohlepa kao cilj, očaj kao dominantno stanje

Posle prošlogodišnjeg programskog učešća na festivalu u Torontu i ovogodišnjeg osvajanja tri nagrade na 52. Festu, film „Radnička klasa ide u pakao” Mladena Đorđevića „uselio” se u bioskope.

Đorđević, dobitnik „Politikine” nagrade „Milutin Čolić” za „Sumrak u bečkom haustoru”, inače i tvorac „Made in Serbia” i „Život i smrt porno bande”, nastavlja da „gazi” kroz svoj pripovedački razbarušeni autorski specifikum, ne mareći za mogućnosti sažimanja, ni za strpljenje prosečnih bioskopskih gledalaca. On je uvek strastveno zagledan u neku svoju kemp-treš pripovedačku viziju i tera po svom, pa koliko film da traje neka traje.

Jednostavno, Mladen Đorđević: reditelj, scenarista i producent, zaista je specifičan na našem kinematografskom nebu sa tim svojim beskompromisnim i maštovitim pristupom sedmoj umetnosti i autorskim angažmanom u skeniranju društveno-socijalnih pojava i stanja u realnosti naše zemlje. Kao filmski tvorac on je zapravo naslednik čuvenih autora iz perioda „Crnog talasa”. Inspiraciju kao da stalno crpi upravo iz tog nasleđa, spajajući u sebi neuobičajenost Makavejeva, doslednost Žilnikovog realizma i poetsku snagu Žike Pavlovića. Đorđeviću polazi za rukom da im kroz njemu svojstveni kemp-treš žanr bude stalno na tragu, ali ih na ovaj način još nije dostigao niti prestigao. Ima još vremena.

U najnovijem filmu „Radnička klasa ide u pakao” on nam priča o radnicima što su posle sumnjive privatizacije i požara osim posla izgubili i svoje bližnje i dostojanstvo, a sada vode borbu za pravdu uz pomoć natprirodnih sila, jer sile zakona kao da ne postoje u tom postoktobarsko-revolucionarnom periodu kada nam se desila „demokratija”. Đorđević uočava anomalije, ali i psihologiju mase i same radničke klase kojoj su (neoliberalno-kapitalistički) zaljuljali tlo pod nogama, pomutili joj i političku i društvenu osvešćenost o sopstvenoj snazi, a mozak joj zamaglili medijski dominantnim rijalitijima, vidovnjacima i lažnim prorocima kao nametnutim „domanovićevskim” slepim vođama. Od svega toga Đorđević kroz tragikomičnu satiru sa primesama horora i trilera gradi svoju veliku metaforu društva i nudi nam to zaprljano ogledalo da se u njemu do mile volje ogledamo. A odraz u takvom ogledalu ume da zaboli...

U taj „đorđevićevski” radnički pakao putuje oveća grupa ljudi u tumačenju dobro odabranog glumačkog ansambla unutar kojeg ima i velikih glumačkih ostvarenja. Recimo, poput onog sa potpisom Tamare Krcunović koja je lik Svetlane Cece, lidera radničke grupe, obojila stoicizmom, pribranošću, dostojanstvom, toplinom, iskrenom verom u borbu i žudnjom za ljubavlju i uspehom. Tu su i glumački stameni Leon Lučev i Momo Pićurić i uvek, ma koliki da mu je glumački prostor, izdašan, uočljiv, uverljiv i ubedljiv Tomislav Trifunović...

Mladen Đorđević je pred nas servirao surovi, povremeno cinični i crnohumorni komentar naše društvenotranzicione korporativne i sitnoprivatničke svakodnevice, u kojoj je pohlepa istovremeno i sredstvo i krajnji cilj, a očaj dominantno stanje. Čini on to na svoj dobro poznati lukav, povremeno bezobrazan i šeretski način. I zato ima uvek oko sebe krug obožavalaca i poštovalaca koji ga vole i podržavaju. I dobro razumeju.