Ra­tov Mu­zej se­ća­nja

Ča­čak – Prać­ka, kli­ke­ri, te­le­fon sa broj­ča­ni­kom, tro­ti­net ruč­ne iz­ra­de, dr­ve­ni bob, gra­mo­fon... sa­mo su ne­ki od pred­me­ta ko­je je ve­ći­na ča­čan­skih osno­va­ca vi­de­la pr­vi put u Ra­to­vom Mu­ze­ju se­ća­nja. Pen­zi­o­ni­sa­ni ra­dio i TV me­ha­ni­čar Ra­to Smi­lja­nić (74) pre tri go­di­ne je u Čač­ku otvo­rio je­din­stven mu­zej ko­ji da­nas ima vi­še od 4.500 eks­po­na­ta. Kao za­lju­blje­nik u fo­to­gra­fi­ju i film ove­ko­ve­čio je broj­ne do­ga­đa­je u ča­čan­skom kra­ju, pa ne ču­di što sta­ri­je po­se­ti­o­ce po­stav­ka i ras­pla­če, na­ro­či­to ka­da shva­te da su i ne zna­ju­ći po­sta­li deo isto­ri­je. Naj­broj­ni­ji su ipak ju­go­no­stal­gi­ča­ri ko­ji u Ča­čak do­la­ze sa svih stra­na sve­ta ka­ko bi još jed­nom ose­ti­li duh vre­me­na ko­je je odav­no pro­šlo.

Iz­lo­žba sim­bo­lič­nog na­zi­va „Od kli­ke­ra pa do bo­ba, bi­lo je to le­po do­ba” ob­u­hva­ta pred­me­te, fo­to­gra­fi­je i vi­deo-za­pi­se iz pe­ri­o­da 1950–1980, ko­ji su dra­go­ce­ni, a da­nas ima­ju i isto­rij­sku vred­nost. Sa­go­vor­nik ko­ga i u ovim go­di­na­ma slu­že sa­mo­di­sci­pli­na i pre­ci­znost, po­pi­sao je sva­ki pred­met a o ured­no slo­že­nim eks­po­na­ti­ma mo­gao bi da pri­ča sa­ti­ma o sva­kom po­je­di­nač­no, jer su deo nje­go­ve mla­do­sti.

– Mu­zej sam po­čeo da for­mi­ram u vre­me ka­da smo svi bi­li u ka­ran­ti­nu zbog pan­de­mi­je vi­ru­sa ko­ro­na. Kre­nuo sam da pre­gle­dam ured­no slo­že­ne i po­pi­sa­ne pred­me­te iz po­dru­ma i sa ta­va­na ko­je sam go­di­na­ma sa­ku­pljao i ču­vao u ku­ti­ja­ma. Ta­da mi je si­nu­la ide­ja da ro­di­telj­sku ku­ću u dvo­ri­štu, u ko­joj vi­še ni­ko ne ži­vi, pre­tvo­rim u mu­zej, i ta­ko je sve kre­nu­lo – pri­ča Ra­to Smi­lja­nić.

Ka­že da ta­da ni­je slu­tio da će nje­gov ho­bi pri­vu­ći to­li­ku pa­žnju jav­no­sti.

– Za ovaj re­la­tiv­no kra­tak pe­ri­od po­stav­ku je po­gle­da­lo vi­še od 350 po­se­ti­la­ca iz ze­mlje i ino­stran­stva, Evro­pe, Ka­na­de, evrop­skih i gra­do­va biv­še Ju­go­sla­vi­je... Na­men­ski do­la­ze sa svih stra­na, a Ča­ča­ni naj­če­šće svra­te ka­da me vi­de u dvo­ri­štu. Bi­la su de­ca iz ča­čan­skih osnov­nih ško­la i pred­škol­ci iz vr­ti­ća, de­ca ni­su zna­la če­mu slu­že prać­ka, te­le­fon sa broj­ča­ni­kom i mno­gi dru­gi iz­lo­že­ni pred­me­ti – pre­no­si naš sa­go­vor­nik.

Ob­ja­šnja­va da je naj­vred­ni­ji eks­po­nat u nje­go­voj zbir­ci bob iz 1951, ko­jim su se kao de­ca po za­le­đe­noj sta­zi spu­šta­li niz Je­li­cu. Kli­ke­ri iz 1960, bi­cikl „po­ni­ka”, plo­če, ka­se­te, dnev­na i pe­ri­o­dič­na štam­pa, od ko­jih do­mi­ni­ra­ju ča­so­pi­si za de­cu, sa­mo su ne­ki od pred­me­ta. Me­đu iz­lo­že­nim eks­po­na­ti­ma su i bi­o­skop­ske ula­zni­ce. Jed­na je ko­šta­la di­nar i po u vre­me ka­da je naš sa­go­vor­nik ra­de­ći krat­ko u ta­da­šnjoj Fa­bri­ci re­znog ala­ta pri­mao pla­tu od rav­no 140.000 di­na­ra.

Lju­bav pre­ma spor­tu je za­slu­žna što Ra­to da­nas ima vi­še od 100 vi­deo-sni­ma­ka na ko­ji­ma su za­be­le­že­ni naj­zna­čaj­ni­ji sport­ski do­ga­đa­ji u gra­du na Mo­ra­vi. Sa­da već dav­ne 1978. svo­jom ka­me­rom, po­pu­lar­nom „su­per­o­smi­com” za­be­le­žio je i utak­mi­cu na ko­joj se le­gen­dar­ni Rad­mi­lo Mi­šo­vić opro­stio od ko­šar­ke.

– Su­bo­ta, 4. no­vem­bar, ži­ve­lo se za taj dan. U gra­du sve­ča­na i po­ma­lo set­na at­mos­fe­ra, ma­da smo zna­li da se Rad­mi­lo od Že­le­zni­ča­ra ne­će la­ko ra­sta­ti, igrao je na­kon opro­šta­ja još po­la se­zo­ne. Na toj utak­mi­ci go­stu­je KK Bo­sna, ve­li­čan­stven skup sam sni­mio „su­per­o­smi­com”. Dru­ga ka­me­ra je bi­la Bla­go­ja To­pli­či­ća. Taj sni­mak sam ka­sni­je umno­žio i po­klo­nio ga še­zde­set­če­tvo­ri­ci Ča­ča­na, me­đu ko­ji­ma je i Rad­mi­lo. Ne­dav­no sam te fil­mo­ve po­klo­nio gra­du za po­tre­be otva­ra­nja mu­ze­ja ko­šar­ke – pri­ča Ra­to.

Me­đu pred­me­ti­ma ko­ji ovog Ča­ča­ni­na vra­ća­ju u mla­dost su pla­ke­te iz JNA, fo­to­gra­fi­je mar­ša­la, opa­sač i ka­pa iz voj­ske. Ne­ret­ko mu lju­di do­no­se sta­ri­ne iz tog pe­ri­o­da, uve­re­ni da će ih on ču­va­ti i pre­zen­to­va­ti. Ta­ko mu je ne­dav­no do­šao je­dan Ja­go­di­nac i po­klo­nio pla­ke­tu JNA do­de­lje­nu ka­pe­ta­nu Dra­ga­nu Đor­đe­vi­ću.

– Voj­sku sam slu­žio u Ku­ma­no­vu 1968. go­di­ne. Bi­lo je to vre­me ka­da su Ru­si ušli u Slo­vač­ku, a mi voj­ni­ci ču­va­li gra­ni­ce Ju­go­sla­vi­je. Po ras­po­re­du smo u ro­vo­vi­ma ču­va­li gra­ni­cu oko Vla­sin­skog je­ze­ra. Sa Se­a­dom iz Tu­zle sam se sreo po­sle 50 go­di­na. Na­šeg ko­man­di­ra Be­šik­ta­ša, Al­ban­ca, svi no­si­mo u naj­lep­šem se­ća­nju. Ne­dav­no sam se u No­vom Sa­du sreo sa Hr­va­tom Mor Zden­kom... Svi ovi su­sre­ti su bi­li emo­tiv­ni – pri­ča Ra­to i da­nas na ivi­ci su­za.

Za­tvo­re­na so­ba

U po­ro­dič­noj ku­ći ko­ju je u ce­lo­sti pre­tvo­rio u mu­zej na­la­zi se i jed­na so­ba ko­ja je za­klju­ča­na, me­đu­tim jav­no­sti ni­je ne­do­stup­na.

– Ti pred­me­ti me­ne se­ća­ju na ne­ke te­ške da­ne. Za­tvo­re­na so­ba sa­dr­ži ta­ko­đe obim­nu gra­đu u vi­du fo­to­gra­fi­ja, do­ku­men­ta­ci­je, pred­me­ta... Imam sko­ro sva­ku nov­ča­ni­cu iz pe­ri­o­da hi­pe­rin­fla­ci­je, fo­to i pi­sa­nu do­ku­men­ta­ci­ju ko­ja se od­no­si na mi­nu­le ra­to­ve, jed­nom reč­ju, je­dan dru­ga­či­ji deo na­še pro­šlo­sti. Ta­ko­đe po­se­du­jem i obim­nu gra­đu ko­ja se od­no­si na Rav­no­gor­ski po­kret po ko­me je ovaj kraj Sr­bi­je po­znat. Me­đu tim pred­me­ti­ma iz­dva­jam jed­nu obim­nu knji­gu od oko 500 stra­na ko­ja go­vo­ri o su­đe­nju Dra­ži Mi­haj­lo­vi­ću. Bu­du­ći da su iz šti­va is­trg­nu­te pr­ve tri i po­sled­nje dve stra­ne, ne znam ko je njen autor – na­sta­vlja Ra­to vo­de­ći nas kroz svo­je zbir­ke.

Ovaj ju­go­no­stal­gi­čar ka­že da sva­ko ko po­se­ti nje­gov mu­zej mo­že po­gle­da­ti i zbir­ku iz „za­tvo­re­ne so­be”. Od po­se­ti­la­ca za­vi­si ko­ja vra­ta isto­ri­je že­le da otvo­re.