"Faktor iks" za Hilari

Nekako u isto vreme kada je nekadašnja prva dama i predsednički kandidat demokrata učestalo počela grohotom da se smeje, kampanja je poprimila znatno jače feminističke tonove nego što je njen tim prvobitno očekivao. Hilari je najzad počela da se smeje, što treba da odagna njen imidž hladne i proračunate žene koja je u stanju da pređe preko bračnog neverstva (globalno obnarodovane afere Bila Klintona sa Monikom Levinski) zarad političke karijere, osobine koja se ovde pripisuje uglavnom muškarcima političarima. I mada su komiteti za uzbunu Republikanske stranke zvanično nazvali njen televizijski prasak "nekontrolisanim kikotom", prva žena koja ima velike šanse da postane predsednik SAD sve jače privlači feministički deo Amerike.

Ženska podrška

Dok se pozdravlja i rukuje sa svojim simpatizerima najviše je, kako je izjavila, osvajaju dve grupe ljudi. Žene starije od devedeset godina koje traže da se fotografišu sa Hilari, kako bi se na slici ovekovečila istorija (jer žene su na celoj teritoriji SAD dobile pravo glasa tek 1920. godine) i roditelji sa kćerkama koji svojim devojčicama, rukujući se sa Hilari, objašnjavaju da u ovoj zemlji "svako može da postigne ono što želi".

Mnogi se ipak ovde pitaju da li je zemlja "spremna" za ženu predsednika. A, Hilari Klinton je izgleda sada, kada prema svim anketama ima mnogo veću podršku u odnosu na sve muške kandidate, u stanju da na ovaj izazov otvoreno i direktno odgovori. Po rezultatima najnovijih anketa javnog mnjenja ("Vašington post" i "Ej-Bi-Si njuz"), 57 odsto žena podržaće Hilari na izborima koji će unutar Demokratske stranke odlučiti o tome ko će ih predstavljati kao predsednički kandidat (krajem avgusta 2008 u Denveru, Kolorado). Kako se predviđa, Baraka Obamu, koji bi mogao da bude prvi crni predsednik Amerike, podržaće na toj konvenciji samo 15 odsto žena, dok treći demokratski kandidat Džon Edvards može da računa na 13 odsto ženske podrške. Zanimljivo je da je 31 odsto birača, kao jedan od glavnih razloga za svoju podršku Hilari, navelo da je to istorijska šansa da žena postane šef države. Zamišljajući teoretsku situaciju u kojoj bi se za predsednika SAD u trci pojavili Rudolf Đulijani, kao kandidat republikanaca, i Hilari Klinton, ona bi, zahvaljujući ženskim glasovima, bila izabrana za novog stanara Bele kuće.

Osveta "jačeg pola"

Ali postoji i druga strana medalje – muški zazor od udruživanja ženskog "iks faktora", ime koje su dobile zbog hromozoma "iks" i delimično zbog svoje nepredvidljivosti. Strahuje se da bi on mogao da se ispolji naročito u Ajovi, državi koja je najčešće bila pokazatelj svenarodnog raspoloženja, a koja do sada nikada nije izabrala ženskog predstavnika za Kongres. I glavni strateg kampanje Mark Pen i sama Hilari Klinton veruju da se muška surevnjivost može prevazići. Planiraju da narednih meseci "porade i po muškom privilegovanom delu Amerike".

Ima tu dosta prostora za rast podrške, ocenila je stručno nekadašnja prva dama, kada su je pitali da li strahuje od osvete jačeg pola. Pažljivi posmatrači su primetili da nekolicina muškaraca na mitinzima u velikim kompanijama, gde preovlađuju muški profesionalci, umesto da aplaudira njenom nastupu i dosetkama, samo odmahuje glavom. Ne znajući kako to da izrazi, a da ne zvuči kao muški šovinista, jedan od njih je rekao da mu se čini da je Hilari postala suviše "socijalistička" u svojoj kampanji.

Hilari priznaje da je ženski entuzijazam, kojem je bila svedok na samom početku kampanje u februaru, i nju poneo. Ali, feministkinje se pitaju da li je možda Hilari Klinton, u svom zaletu osvajanja srca lepšeg pola, prenebegla onaj deo "iks faktora" koji je izabrao da umesto da ide na posao, ostane kod kuće kao servis za decu i muža. Domaćice koje su rešile da se "žrtvuju" za porodicu, i smatraju da je to jedina uspešna karijera žene, najčešće se, kako pokazuju pojedine nepotpune ankete, za sve informacije oslanjaju na svog supruga. Od njega očekuju da im savetuje kako da glasaju.

Kaže se da žene na izborima mogu biti odlučujući faktor. Ali, kako piše Linda Hiršman, profesor ženskih studija i autorka knjige "Manifest za žene sveta", one nikada nisu odigrale tu ulogu. Prema njenoj teoriji, žene nisu racionalni politički igrači i glasaju impulsivno, oslanjajući se na mnoge varljive faktore. Iako sebe naziva feministkinjom, Hiršman proziva žene što ne izgrađuju u sebi čvršća politička ubeđenja i stavove i što veliki deo lepšeg pola još računa na svog muža da im prenese ili donese vesti i komentare iz političkog sveta.

Izvlačeći lekcije iz istorije, Hiršman savetuje ženskom kandidatu za predsednika da "veselim i šaljivim pričama o razlici među polovima" odvrati pažnju publike od onoga što je glavna tema ženskog pitanja. To je, po njenom mišljenju, mukotrpan posao dovođenja žena na rukovodeći položaj. A oni koji ne proučavaju istoriju ženskog pitanja osuđeni su da ponove greške iz prošlosti, upozorava profesorka. Možda je baš grohotni smeh smišljeno oružje Hilari Klinton da se izbori sa tim nepredvidivostima u ženskoj i muškoj prirodi kada biraju novog kormilara države. Smeh koji razoružava ili koji iritira. Zavisno od ugla iz kojeg se gleda.