Graničari izdržali i napade američkih „apača”

Agresija NATO-a na SR Jugoslaviju trajala je već puna dva meseca. Avijacija alijanse je dejstvovala širom Srbije i Crne Gore, uveliko gađajući i civilne ciljeve, albanska separatistička paravojska je u najvećoj meri bila razbijena na Kosovu i Metohiji, a na jugoslovensko-albanskoj granici su vođene borbe. Tačno pre četvrt veka, 26. maja 1999. godine, neprijatelj je pokrenuo još jedan pokušaj prodora na teritoriju tadašnje SR Jugoslavije, ovog puta na području planine Paštrik, po kojoj je ova bitka i dobila ime.

Ofanziva neprijatelja je odbijena, a svega nekoliko nedelja kasnije potpisan je Vojnotehnički sporazum u Kumanovu, a Savet bezbednosti UN je usvojio Rezoluciju 1244, čime je rat završen. Težište napada snaga tzv. OVK, regularne vojske Albanije i NATO-a bilo je na području karaule „Gorožup”, a povodom godišnjice bitke o tim zbivanjima za „Politiku” govori njen komandir Goran Nikolić (1978), u to vreme vodnik, a danas zastavnik Vojske Srbije.

Ova karaula nalazila se na kamenitom području podno Paštrika, na nadmorskoj visini od oko 600 metara, oko 35 kilometara od Prizrena i njeni graničari bili su zaduženi za obezbeđenje tačno šest kilometara i 150 metara državne međe. Vrh Paštrika nalazi se na nadmorskoj visini od blizu 2.000 metara i na njemu se nalazi grob oivičen kamenjem na koji Albanci iz Albanije, inače katolici, dolaze da pale sveće.

Nikolić je posle završene srednje vojne škole 1996. godine promovisan u podoficirski čin vodnika. Prvo mesto službovanja bilo mu je na Kosovu i Metohiji, raspoređen je na karaulu „Radeša” prema Makedoniji, a u martu 1998. godine, baš kada je došlo do eskalacije sukoba na Kosmetu, stiže na karaulu „Gorožup”, gde je postavljen za komandira pod čijom komandom je bilo oko 60 graničara. Sa sagovornikom „Politike” tamo su bila i dvojica njegovih zamenika, vodnici Miljan Mitić i Andrijan Sokolović.

Vrlo brzo su učestali incidenti na granici, Albanci s Kosmeta su odlazili na obuku u Albaniju, odakle su krijumčarili oružje u južnu pokrajinu Srbije. U martu 1998. godine dolazi do prvog vatrenog okršaja. Nova situacija zahtevala je dodatni napor graničara, patrole u koje je išlo do 15 vojnika, umesto od osam do deset sati, trajale su tri dana. Na Kosmetu se ratovalo i te, često u javnosti neopravdano zaboravljene, 1998. godine.

„Karaula ’Gorožup’ napadnuta je 2. oktobra i tada je poginuo vojnik Srđan Simonović. Izdahnuo mi je na rukama”, kaže zastavnik Nikolić i na trenutak zastaje s razgovorom.

Graničari su, braneći se posle pogibije druga, tako žestoko uzvratili da je nešto kasnije stiglo naređenje da se obustavi paljba prema Albaniji, čiju teritoriju su koristili napadači. Usledio je niz okršaja na granici, a tokom oktobra dogovoren je sporazum Milošević–Holbruk, po kome je predviđeno povlačenje dela snaga Vojske Jugoslavije i MUP-a Srbije i dolazak verifikatora OEBS-a, koji je trebalo da kontroliše sprovođenje sporazuma. Ispostaviće se da je njihovo prisustvo išlo u prilog tzv. OVK, na čije delovanje nisu reagovali. Graničari sa „Gorožupa” 12. decembra razbijaju neprijateljsku grupu koja je tada izgubila 36 pripadnika. Slede pregovori u Rambujeu i bilo je izvesno da će NATO napasti SRJ.

„Tog dana kada je počeo rat, 24. marta 1999, bio sam s vojnicima pored Drima, postavljali smo mine. Oko 21 čas čuli smo huk aviona koji su baš dolinom reke uleteli na prostor Kosova i Metohije i malo kasnije eksplozije u daljini”, seća se zastavnik Nikolić, objašnjavajući da je tada njegov 55. granični bataljon ušao u sastav 549. motorizovane brigade, kojom je komandovao pukovnik Božidar Delić.

Sagovornik „Politike” je prihvatio grupu od 27 dobrovoljaca, među kojima je bio Radoš Avramović, veteran ranijih ratova na prostorima SFRJ i otac jednog od vojnika kod vodnika Nikolića. Tu su bila i šestorica Rusa, uključujući i široj javnosti poznatog Alberta Andijeva.

Graničari su napustili karaulu i rasporedili se po terenu, samo povremeno bi neko dolazio u nju. Nikolić se baš zatekao u objektu u noći između 14. i 15. aprila, kada se u jednom trenutku čuo zvuk motora helikoptera. Bili su to američki „apači”, ubrzo se video blesak u noći, lansiranje rakete koja je pogodila kuću u blizini. Američki helikopteri su pogodili i karaulu „Stojanović”, a uskoro je avijacija NATO-a uništila karaulu „Gorožup”, pri čemu nije bilo žrtava.

Borbe su trajale, a onda je 26. maja u pet ujutru počeo žestok napad iz pravca Albanije, čime je počela bitka na Paštriku. U redovima Vojske Jugoslavije prvi je poginuo vojnik Branko Milenović, a bilo je i više ranjenih.

„Video sam sedam ili osam kolona neprijatelja koji se spuštaju prema granici i razvijaju u strelce. Bili smo pod žestokom paljbom do sutradan u 11 časova”, seća se Nikolić.

Situacija je bila takva da im je 27. maja odobreno povlačenje, međutim, krajem dana graničari procenjuju da bi mogli da se vrate na prostor oko srušene karaule, što i čine. Minska polja su u značajnoj meri zadržala neprijatelja, a stiglo je i pojačanje. U ranim večernjim satima tog dana ginu graničari Rade Jotić i Ivica Petrović.

„Avijacija NATO-a je stalno dejstvovala, sećam se da sam 30. maja s jednog obronka video avion tako nisko, praktično u visini mesta na kome sam se nalazio”, kaže Nikolić.

Istureno komandno mesto brigade u obližnjoj Planeji 31. maja je zasuto „tepih” bombardovanjem, pri čemu je poginulo sedam starešina i vojnika.

„Izbrojao sam oko 80 eksplozija bombi”, seća se Nikolić, koji je bio svedok napada američke strateške avijacije.

Borbe su nastavljene, a 5. juna, pred sam kraj rata, pokušavajući da pomogne ranjenom saborcu, gine vojnik Rade Jovanović. Desetog juna NATO agresija je okončana, a graničari s „Gorožupa”, njih oko 50 pod Nikolićevom komandom, povlače se u skladu sa sporazumom.

U Prizren se spuštaju civilnim kamionima, traktorima i peške, s naoružanjem i opremom. Na ulazu u grad sreću nemačke vojnike s tenkovima, pripadnike Kfora. Lokalni Albanci Nemce zasipaju cvećem, a pripadnike Vojske Jugoslavije kamenjem. Izuzetno napeta i opasna atmosfera. Graničari presedaju u autobus i nekoliko automobila i preko Brezovice odlaze u Sijarinsku banju, gde završavaju svoj ratni put.

Sinovi i ćerka idu vojničkim putem

Zastavnik Goran Nikolić danas je glavni podoficir u bataljonu za obuku u Trećem centru za obuku u Leskovcu. Živi u rodnom selu Strojkovce, oženjen je Danijelom, imaju sinove Aleksandra i Nikolu i ćerku Jovanu. Sve troje se kreću vojničkim putem – Aleksandar je profesionalni vojnik, desetar u 63. padobranskoj brigadi, Nikola završava Vojnu akademiju, a Jovana je upravo konkurisala za Vojnu gimnaziju.