Sva muzika u jednoj žici

Svako selo u Srbiji po nečemu je specifično: od običaja u vezi sa rođenjem deteta, preko svadbe, pa do sahrane. Mnogo je monografija o pojedinim krajevima naše zemlje, ali je malo toga objedinjeno u celinu. Time se vodio naš antropolog Bojan Jovanović kada je pisao knjigu „Srpsko kulturno blago”, koja je ove nedelje predstavljena u Etnografskom muzeju u Beogradu. U 14 poglavlja, ovo delo govori o materijalnim i nematerijalnim kulturnim vrednostima poput narodne epike, svetosavlja, obredno-običajne prakse, freskoslikarstva, arhitekture, mitologije, na kojima se temelji srpski identitet.

„U folkloru je najbitnije to što narod kao tvorac ili pojedinci ostavljaju pečat na onome što preuzimaju od drugih. Na primer, počeci naše filozofije ne sežu od 19. veka i Dositeja Obradovića, već dosta ranije. U vremenu kada su prepisivani značajni spisi, naši prepisivači su, da bi iskazali odnos prema delu, iznosili svoja mišljenja negde na marginama. Tako da srpska filozofija postoji od srednjeg veka”, objasnio je Jovanović.

Uprkos značaju Resavske škole, u kojoj su se nekada okupljali monasi pisci i prevodioci, njeno pominjanje danas dobilo je pogrdno značenje među đacima, koji ove tehnike koriste u svetovnim školama. Naši preci po manastirima ostavljali su lični stav na tuđim delima, a i „obični” ljudi, koji nisu bili učeni, imali su talenat da od onoga što dobiju naprave nešto.

A prema mišljenju kompozitora Dimitrija Golemovića, gusle su naš najoriginalniji kulturni proizvod, bez obzira na to što su sa istoka stigle u ove krajeve.

„Niko ne zna kada tačno i kako su one dospele ovde. Međutim, primile su se jer su nam bile najbliže po karakteristikama – sva muzika u jednoj žici. Ali i tu geografija igra važnu ulogu. Nisu ih prihvatili Piroćanci ili Vlasi, već Dinarci, kojima je život bio ispunjen teskobama, pa se to prenelo i na muziku”, smatra Golemović. Nisu bez razloga turski hroničari pisali da se „raja manje bunila đe su gusle i pjesma Kaurina branjeni”. Usled sukoba sa Osmanlijana, narod je migrirao, odakle sežu koreni krsne slave kakva se obeležava danas, objasnila je Vesna Marjanović, etnolog. Ili etnološkinja, kako se sada kaže, ali s obizrom na to da je reč o promociji knjige „Srpsko kulturno blago”, srpskog jezika ćemo se držati.

„Iako je krsna slava veoma proučavana i postoji mnogo knjiga i naučnih radova na tu temu, mislim da je Bojan Jovanović najbolje objasnio odakle to ’krsno’. To nema nikakve veze sa danom krštenja. Ljudi su nekada svetiteljima dizali crkve, a tokom svih egzodusa koje je naš narod proživljavao, oni su u novi dom tako unosili spomen na zavičaj. Odnosno, ime tog seoskog svetitelja su počeli da obeležavaju u krugu porodice”, istakla je Marjanovićeva. Kako je dodala, u to se lično uverila kada je na jugu i jugoistoku Srbije pitala meštane odakle to da slave Svetog Iliju, koja nije česta porodična već seoska slava. Rekli su joj da je njihova crkva iz mesta iz kog su došli bila posvećena njemu, te su se tako opredelili za tu slavu.

Knjiga „Srpsko kulturno blago” dobila je nagradu „Dejan Medaković” za 2023. godinu za najbolje memoarsko delo na našem jeziku, pa se Bojan Jovanović našao u društvu Emira Kusturice, Moma Kapora, Vasilija Krestića, Ljubomira Simovića i ostalih ranijih laureata ovog priznanja. Ime Dejana Medakovića Marjanovićeva je iskoristila da pomene da je upravo on osnovao prvu štampariju u Zemunu, gde njena porodica živi tri veka. A ako se Jovanović odluči za drugi deo knjige, ovo bi mogao da iskoristi, jer je podela na Beograđane i nebeograđane, na neki način, svakako deo srpskog kulturnog identiteta.