Milo između Spuža i NATO-a

Čovek koji je tri decenije apsolutistički vladao tuđim sudbinama u Crnoj Gori, za jedne svevišnji, za druge nečastivi, sve manje je vladao svojom. Bivši gospodar zemlje Brda i Primorja, u kojoj su svi familija i u kojoj svi znaju sve o svakome, sada verovatno sa setom razmišlja kako je bilo svima drugima kojima je on gospodario.

Čovek koji se pitao za sve i svakoga sada druge pita o sebi! To suočavanje kako sa svima, tako i sa samim sobom, nisu izbegli ni moćniji ni viši politički bosovi od Mila Đukanovića.

Neće sigurno Milo otići u crkvu da zapali sveću, jer jedne se odrekao a druga ne postoji. Neće doći ni na neku od lokacija u Beogradu da popije kafu sa Svetozarom Marovićem, jer će se setiti kako je davno tu kafu popio sa Svetom, a sutradan ga uhapsio. I ne samo njega već sve Maroviće. To je bio početak njegovog kraja, a da to niko nije smeo da mu kaže, jer kada se vladar odrekne najmudrijeg, tada ga po pravilu okružuju sve manje inteligentni, a sve više apolotege, ulizice ili potencijalni naslednici, poput Duška Markovića, kako vođa nikada ne bi shvatio da postaje sve usamljeniji.

Možda su mu govorili, ali nije slušao, da će svi koji su mu ljubili ruku kao političkom donu, čekajući na audijenciji dok je on sedeo u crnom „Armanijevom” odelu i snežno beloj košulji, sanjati kako će doći taj dan kada će mu odgristi prste. Neki bi to uradili jer su u njegovoj ruci videli šniclu, koju su sanjali da pojedu, a neki zbog osvete jer su morali da kleče dok ga celivaju.

Možda su mu govorili, ali nije slušao, da među gorštacima sa „roleksima” nema milosti i da onaj koji je nije imao prema drugima, kada je bio na Lovćenu, ne treba da je traži za sebe, kada se spusti na nadmorsku visinu suncobrana u Sutomoru!

Ako su on i njegovi preostali ljudi naručili tekst na minornom turskom portalu, o tome da se razmišlja o njegovoj novoj internacionalnoj funkciji, i ne bilo kakvoj, već zameniku generalnog sekretara NATO-a, onda je tu reč o dve stvari: prva i daleko izvesnija je da je to jedan od najsmešnijih spinova, kako bi se u javnom mnjenju u Crnoj Gori, ali i u Specijalnom državom tužilaštvu, stvorio utisak da on ima zaštitu NATO-a. I da, ako se u Podgorici razmišlja o njegovom hapšenju, neće oni doći po njega, već će Milo narediti Šestoj floti da pokupi njih!

Sa euforijom kojom su vest o Milovom angažmanu kao mogućem zameniku Jensa Stoltenberga preneli istoga dana Milovi mediji u Crnoj Gori, kao da je tekst sa malo poznatog portala potpisao Erdogan lično, a potom su u trku krenuli i regionalni mediji, stvoren je utisak da je stvar već završena. Rame uz rame, Milo će uz Stoltenberga postati ključni politički operativac alijanse, čime bi se ispunio san dvometraša: da umesto Montenegra upravlja celim zapadnim svetom!

Ali kako su funkcije generalnog sekretara NATO-a i njegovog zamenika izrazito operativne, a Milo na engleskom ne ume da kaže ni „Hello”, borbena gotovost alijanse zavisila bi od tima prevodilaca ili veštačke inteligencije koja bi prevodila Milovu crnogorsku verziju srpskog jezika. Ta Milova lenjost da nauči engleski, međutim, nije mu smetala da se odlično sporazume sa momcima iz Lenglija, koji su mu sredinom devedesetih godina došli u iznenadnu posetu, objasnivši mu da je kucnuo čas da obavi inicijaciju koja će ga od talentovanog političara načiniti regionalnim igračem. Pre toga Amerikanci su istu ponudu dali Momiru Bulatoviću, ali Momir nije želeo da izda Slobodana Miloševića, iako je oduvek važio za čoveka sličnijem plastelinu nego steni!

Milo je, međutim, bolje razumeo globalne procese, a valjda je i CIA dobro proučila njegov psihološki profil. Ako su se kod Momira prevarili, čovek koji nije znao ni reč engleskog postao je najveći adut Amerikanaca u regionu. Pre nego što je konačno rekao „da”, zamolio je da ga ostave samog, kako ne bi videli da pušta suzu sa Slobom, onu poslednju, mušku i đetićku! Tada je postao britva, čovek koji je dobio ponudu koju nije mogao da odbije. Kasnije je slične isporučivao ostalima!

Da li će Milo u NATO ili u Spuž, tamo gde je slao političke i sve druge protivnike? O ovoj drugoj tezi, da bi Đukanović mogao nositi prugasto odelo, što bi mu najmanje teško palo, s obzirom na njegovu estetiku, sve više se raspravlja kao o izvesnoj. I sam Milo je u nedavnom intervjuu pokazao da je uplašen, pa je podsetio između redova na krvnu osvetu, emitujući poruku onima koji razmišljaju da mu umesto časovnika „brege turbijon”, vredan 106.000 evra, na ruku stave lisice.

Specijalno državno tužilaštvo je već poslalo u zatvor ključne Milove tužioce, potom sudije, policajce i obaveštajce, te računovođu glavne firme Kavčana. Svi ovi ljudi i njihove transakcije vode ka Milu.

Kako se ovih dana pretresa i „ničija kuća”, luksuzna vila za koju Duško Knežević kaže da je zapravo Milova, kao da se svileni gajtan oko Đukanovića zaista steže, poput dvostrukog čvora na kravati koju je sam vezivao. Knežević je izručen iz Velike Britanije, u koju je zbrisao kada je počeo da načinje Milov sistem vladavine. Živeo je u blizini Temze, u nekoj vrsti udobnog kućnog pritvora, a kako nekadašnji Milov pobratim, prijatelj i brat, finansijer i bankar poseduje britansko državljanstvo, sasvim je logično da Duškovim potezima upravljaju Englezi i njihovi operativci. Postoji teorija da Milo može postati đetićki Sanader, uz ovakav scenario: Milo u aps, Crna Gora u EU. Ili još bliže EU.

Ali to bi, s druge strane, stvorilo problem Amerikancima, jer bi se pokazalo da se olako odriču svojih igrača i time šalju upozorenje potencijalnim geopolitičkim prijateljima koji bi sa njima rado pravili dilove. To su ranije Ameri činili sa perverznim zadovoljstvom, ali u ovakvim geopolitičkim okolnostima zaista bi potvrdili reputacioni rizik savezništva s njima. A Milo im se zaista našao. U vreme Slobe pretvorio je Crnu Goru u tvrđavu za udar na Miloševića, potom je otcepio Crnu Goru, a zatim je uveo u NATO.

Takođe, s obzirom na to da Đukanović nije pravio previše problema odlazeći sa vlasti, čak je to učinio isuviše ležerno, s obzirom na njegov temperament, nadimak britva i tajni uticaj koji doseže do bezbednosno interesantnih ptičica koje pevuckaju sa „skaj” aplikacija, utisak je da je dil o njegovoj mirnoj primopredaji vlasti, uz uslov da ostane netaknut, napravljen i pre nego što su ga ostali videli kako pada sa nebeskih visina moći.

Ukoliko priča o njegovom ulasku u NATO ipak nije spin, to bi stvorilo uslove da se ušuška u centralnu komandu nad alijansom, kao i da najavi svoj veliki povratak u Crnu Goru, kroz njegove omladince koji su preuzeli DPS. Mada, kada pogleda ko ga je nasledio na funkcijama, kako na partijskim, tako i na državnim, dođe mu da zaplače i da nikada ne prestane. Bar tako pričaju njemu bliski prijatelji.

O tome Milo sigurno razmišlja i verovatno se prezrivo smeši, kao čovek koji je pokazao da su deseterci o junaštvu, prijateljstvu, kumstvu i izdaji stvar narodne poezije koja od muškaraca stvara sekaperse. Čak i onda kada ne znaju kakav će biti njihov kraj: negde na pjenu od mora, za komadnim stolom NATO-a ili u maloj ćeliji u Spužu, odakle se delimično vidi nebo.