Transplantacija pluća vraća nadu u normalan život

Odrastao sam u selu Veliki Izvor nadomak Zaječara. Bio sam dete koje nije imalo prepreka niti bolesti, igrao folklor, paralelno košarku i fudbal, išao u muzičku školu, bio odličan đak. Sve je to bilo bajno do moje ekskurzije u osmom razredu osnovne škole i odlaska na Taru. Tu sam zaradio prvu upalu pluća i po dolasku sa ekskurzije smešten sam u bolnicu. Tada sam prvi put primio intravenozno terapiju. To je moj prvi deo života.

Drugi deo mog života je sve češća poseta bolnici i primanje infuzija. Narednih 16 godina redovno sam išao na bolničko lečenje. U mom životu nema posustajanja, ali sam video da se sve češće zamaram, fudbal i folklor sam morao da napustim, ali nisam se predavao. Upisao sam fakultet, ali već na trećoj godini sve mi je bilo opterećenje, sve više noći provodio sam uz inhalacije i venske infuzije, nisam mogao da ispratim predavanja, a ispite sam spremao od kuće. Nakon toga sam se zaposlio kao trgovački putnik i sam sebe gurao i terao da radim, nisam mogao toliko da hodam, ali sam se trudio da živim punim plućima, ako se tako može reći. Svako pogoršanje zdravlja sam prebrodio na nogama. A onda mi je 2013. iznenada preminuo otac, što je za mene bio još jedan udarac. Te iste godine upoznao sam sadašnju suprugu. Kućne infuzije bile su češće, ali ja nisam život ničim ograničio, borio sam se u glavi i nisam razmišljao da ja imam retku bolest, ali sam video da nešto moram da uradim sa svojim životom. Kapacitet pluća mi je pao ispod 30 odsto i tad sam počeo da razmišljam o transplantaciji pluća. Usred sve moje nevolje, 2015. dobio sam prvu ćerku Dariju. Tada nisam mogao supruzi ništa da pomažem oko deteta, jer sam se već puno umarao, mogao sam je čuvati samo tako što ležim i eventualno dam joj flašicu.

Treći deo mog života je počeo 2016. Velika zdravstvena kriza i na svoju inicijativu otišao sam u Kliniku za pulmologiju UKCS i nakon toga više puta tamo hospitalizovan, sve dok dr Sanja Dimić nije posumnjala na cističnu fibrozu. Nakon detaljnih analiza, 2016. dijagnostifikovana mi je cistična fibroza. Napustio sam posao, jer više nisam mogao da radim i otišao sam u invalidsku penziju. Kada sam čuo za cističnu fibrozu, nisam bio svestan kakva je to bolest, pa sam narednih godina uvideo kako je teška i zahtevna bolest. U međuvremenu nastaje problem, jer su transplantacije pluća obustavljene, s obzirom na to da Srbija nije u „Evrotransplantu”. I dalje sam bio optimista i mislio sam da sam jači nego što stvarno jesam. Samo me inhalacije drže svih tih godina i kapacitet pluća mi pada ispod 20 odsto. Toliko sam bio loše da više ni pertle nisam mogao sebi da vežem, ali nisam odustao. Sa suprugom sam otvorio firmu – trgovinski lanac i radili smo na njenom proširenju. Zatim sam 2021. dobio drugu ćerku.

Četvrti deo života može se reći da je počeo 2022. kada sam imao veliko pogoršanje stanja i jedva ostao živ. Tada sam u bolnici proveo tri meseca i javlja se mogućnost da apliciram za transplantaciju. Počinje borba, prikupljanje dokumentacije i slanje za Mađarsku, gde bi se obavila transplantacija. Sve vreme sam imao pomoć i podršku predsednice Udruženja CF Srbije Milice Perić. Uz nju je sve vreme bila direktorka RFZO-a Sanja Radojević Škodrić i predstavnik RFZO-a Danica Lukić. Nakon urgencije iz kabineta predsednika Srbije predsedniku Mađarske, nastupa bezbroj kontrola i dodatnih pregleda i ispitivanja u UKCS, ali i Mađarskoj, te dobijam informaciju da sam idealan kandidat. I dalje razmišljam optimistično, brinem o firmi i usput sam oživeo fudbalski klub.

Poziv na transplantaciju nije dolazio i ja sam već bio nervozan i gubio nadu. Proslavio sam 41. rođendan 22. januara ove godine i već sledećeg dana me zove Danica Lukić iz RFZO-a i javlja da je zvao doktor koji treba da me operiše i da me obavesti da su me stavili na listu za transplantaciju, te da budem u pripravnosti. Pozvao sam najbolje drugare, pozdravio se sa suprugom i ćerkama i krenuo u Suboticu. U saradnji sa RFZO i ambasadom smešten sam u stan u Budimpešti. Dok sam čekao, trudio sam se da održim vitalnost i pokretljivost.

A onda je 6. aprila usledio sudbinski poziv. Tim za transplantaciju me je obavestio da je našao organ za mene. Nikada u životu nisam imao nikakav strah, niti sam paničar, ali kada sam došao u bolnicu i počele pripreme, tada sam prvi put osetio neki strah i shvatio koliko je sve to veliko i ozbiljno, sve do napada panike kada su me uveli u operacionu salu. Uz brižnost osoblja utonuo sam u san. Nakon intervencije, proveo sam pet dana na intenzivnoj nezi. Prvog dana sam tražio da jedem, a trećeg sam već hodao. Na sreću, sve je dobro prošlo, lekari su bili prezadovoljni uprkos mnogim poteškoćama koje su se izdešavale na početku.

Počeo sam da šetam, da vozim sobni bicikl svakodnevno i da vežbam. Bez podrške porodice i prijatelja sve ovo se ne bi realizovalo i ostvarilo. Sada, jako kratko nakon transplantacije, hodam po pet-šest kilometara dnevno.

Svako mora da veruje u nešto da bi to dobio i bude što više pozitivan, jer imati cističnu fibrozu nije mana, samo vera i da sve može biti dobro. Cistična fibroza je jedna ogromna borba pacijenata, ali i porodica, u kojoj nikad ne treba odustati.

Priredila Danijela Davidov Kesar