Tri Bosne u nastajanju ‒ sat otkucava

Svesrpski sabor i deklaracija, odnosno ono što je tokom više istupa srpskih lidera za Vidovdan rečeno i ono što je na kraju zapisano i usvojeno, dalo je naciji novu emociju, energiju i samopouzdanje. Ostale su, međutim, izvesne nedoumice: šta, kada i kako Srbi kane da startuju. Jedno je deklaracija, a nešto drugo obavezujuća rezolucija, šta su plan i rokovi, alternative, prioriteti, redosled koraka. Dodik i Vučić su za Vidovdan višekratno odvojeno uzimali reč. Spominjali su što jedan, što drugi, što u jedan glas, usmeno i pismeno i „vraćanje izvornih dejtonskih nadležnosti”, i „dogovorno mirno razdruživanje”, i „zajedničku budućnost” Da li su to faze kontinuiteta, ili ako prođe jedno, ne treba drugo?

Vraćanje svih otetih Dejtonski entitetskih nadležnosti trebalo bi da držimo za već gotovu stvar. Piše u deklaraciji, usvojile su obe vlade, čekaju se još samo ratifikacija dve skupštine, pa da odluka postane operativna. Dodik već godinama govori o vraćanju na izvorni Dejton, što podrazumeva i reaktiviranje entitetskih nadležnosti, koje su samo deo pogaženog glavnog sporazuma i 10. aneksa. Govorio je i o zasebnom vraćanju svih nadležnosti da bi se kasnije fokusirao na četiri glavne, odjednom ili jednu po jednu, te najzad najavio „bar jednu”. I uporedo nastavljao o osamostaljenju, razdruživanju, zagledanosti u „maticu”, a onda to stornirao, odlagao, zamrzavao i vraćao na doradu, kao nedavno Zakon o stranim agentima.

U prvi mah to je izgledalo kao povlačenje, odustajanje, neodlučnost, ali nikada to njegovo nije ostajalo samo izjava, ideja, inicijativa, nego je ulazilo u institucionalnu proceduru, dobijalo podršku vlade, parlamenta, usvajani su preliminarni dokumenti koji su spremni da se u pogodnom momentu mogu brzo aktivirati. Važno je i da narod u Srpskoj zna da se na tome radi, a druga strana da računa da Srbi imaju spreman odgovor i da će ga dobiti čim pređu neku zamišljenu crvenu liniju. Što se tiče entitetskih nadležnosti, dara je odavno prevršila meru: reke, šume, zemljište. Putin se tvrdo i dosledno poziva na Dejtonski sporazum, kao jedino validan, a Lavrov to u svakoj prilici ponavlja. Vučić, koji je često optuživan da će se odreći Srpske i Dodika pustiti niz vodu jer se nije direktno izjašnjavao, sada je to i potpisao u deklaraciji sabora. Najzad, Dejton je na srpskoj strani, a taj dokument je jedino principijelno uporište za sve unutrašnje i spoljne aktere. Sve ostalo je odnos snaga.

Što se tiče „razdruživanja” i to kao „dogovorenog i mirnog”, Dodik je počeo da spominje tek kada su odbijene njegove dve prethodne inicijative. Prva je bilo vraćanje izvornom Dejtonu u smislu reaktiviranja otetih entitetskih nadležnosti, a potom poziv na novi dogovor o BiH. Tek nakon toga on nudi „dogovorno mirno razdruživanje”. Ostalo je nedorečeno da li bi reaktiviranje svih nadležnosti, ili čak izvornog Dejtona u celini, razdruživanje učinili suvišnim ili bi to išlo jedno za drugim. Zatim, da li bi pripajanje Srbiji bila finalna faza ili je takođe suvišno posle reaktiviranja svih nadležnosti.

Timoti Les je rekao da je jedna šansa za „razdruživanje” već propuštena za vreme Trampa, ali da će se opet pojaviti, a Tramp samo što nije opet u Beloj kući. Iščekivanje da moć supersile još opadne i multipolarizacija još uznapreduje deluje mudro kupovanje vremena. Ali ne mora da bude tako, jer druga strana ne gubi vreme i radi na tome da Srpsku u međuvremenu što pre preko Bošnjaka i Hrvata utera u NATO tvrđavu, nasuprot Evroaziji. Zinuli su na javnu imovinu Srpske, osporavaju joj ime, i dalje ukidaju joj rođendan...

Dodik je govorio da bi osamostaljenje, odnosno državno priznanje Srpske, podržalo pet-šest ili više zemalja. Mesić je opet zapretio da bi hrvatska vojska upala u BiH i presekla Srpsku kod Brčkog. Bošnjačka politika, kako u varijanti SDA, tako i još više u varijanti tzv. građanista koji su sada na vlasti, slepo sledi politiku Vašingtona. Odluka svakako nosi rizik, ali neće vas niko priznati ako najpre ne priznate sami sebe. Zapad tvrdi da bi to izazvalo domino efekat, zapalilo čitav Balkan, destabilizovalo regiju... Ali možda bi, naprotiv, svima laknulo da se već jednom preseče bosanski Gordijev čvor. Bošnjaci bi se u izvesnom smislu radovali da dobiju svoju državicu. Hrvati tuguju za „Herceg-Bosnom” koju su na prevaru matice izgubili. Oci osnivači Srpske imali su težu međunarodnu situaciju, svi su bili protiv njih izuzev Srbije i Crne Gore. Pitanje je samo kada bi „juče bilo rano, a sutra kasno”.

Ali hajde da sačekamo odgovor bošnjačke strane, da ne bude da Srbi nisu i to pokušali ili bili nestrpljivi. Već na najavu predloga o mirnom razdruživanju, prvi čovek Trojke, Nermin Nikšić, kaže da će ga samo proslediti Tužilaštvu BiH. I to će biti neki odgovor, odnosno odbijanje koje će samo osnažiti odluku da se odmah aktiviraju entitetske nadležnosti Republike Srpske, ili čak da se, ukoliko bude robusnijeg otpora iznutra BiH ili spolja, odmah krene u razdruživanje koje više neće biti „dogovoreno mirno”, nego „jednostrano mirno”. To će za Srpsku i Srbe biti pitanje opstanka u BiH i samo nasilno sprečavanje, vojni puč Eufora ili bošnjačko „drugo poluvreme”, može ga pretvoriti u „nemirno razdruživanje.

Što se tiče prisajedinjenja Srpske Srbiji, u deklaraciji se, kao ni razdruživanje, nigde eksplicitno ne spominje, sem ako ga ne prepoznamo u „zajedničkoj budućnosti dve srpske zemlje” i Dodikovoj hroničnoj „zagledanosti u Srbiju”. Iako nema sumnje da bi to od srca želeo, Vučić nikad nije uzvratio da je i on „zagledan u Srpsku”. Uostalom, nikom ne bi trebalo da bude bizarno, pogotovo skaradno da jedan te isti narod koji je 70 godina živeo u jednoj državi, a onda protiv svoje volje podeljen u dve, teži da se ponovo spoji. Ako to znači neko buduće prisajedinjenje, kako bi izgledala „velika Srbija”? No, o tom potom.

A pošto već postoji navodna opasnost od promene granica, koje se nisu plašili kada su rasturali Jugoslaviju uprkos rezoluciji KEBS-a, mogu Srbi u Srpskoj i u Srbiji i u dve manje države, kako ne bi stvorili proskribovanu „veliku Srbiju”. Samo neka kažu „koliko Srbija treba da bude mala da ne bi bila velika” Ali, što manja Srbija to više srpskih zemalja i veći Srpski svet, pa im opet ne valja. Povodom izglasavanja rezolucije o Jasenovcu u crnogorskoj Skupštini pod predsedavanjem Andrije Mandića, te izbora Srbina za potpredsednika makedonske vlade, neko iz Hrvatske veli „Vučić bez ispaljenog metka stvara Srpski svet”. Svesrpski sabor i deklaracija nisu se dopali ni Marfiju ni Šmitu iako su se dogodili u Beogradu, u drugoj državi, u Srbiji, a Hil je diplomatski relativizovao: „bilo je lepo i zanimljivo”. Još u već davno vreme Kardelj-Bakarićevog „federiranja federacije” pa onda neizbežno i rasklimavanja „Jugoslavije u malom”, probosanski Hrvat i istaknuti glumac Josip Pejaković je napisao i izvodio popularnu monodramu znakovitog naslova „Oni meni nema Bosne”. A evo u nastajanju su čak tri Bosne i to je deo globalnog metaprocesa resuverenizacije i višepolarizacije.

Sabor i deklaracija samo su dali majeutičku podršku lakšem porođaju tog novog sveta. A odlazeći Marfi i lažni Šmit, ispred supersile u opadanju koja gubi u Ukrajini i kompromituje se u Gazi, i iza Eufora i NATO-a, pokušavaju da zaustave vreme ili čak kazaljku istorijskog sata vrate unazad. BiH koju oni brane postoji isključivo u njihovim pravilima, merama, dekretima, zabranama, po osnovu antiustavnih bonskih ovlašćenja, u presudama njihovih sudova koje niko ne uzima za ozbiljno. Onog dana kada su samovoljno ukinuli prvu entitetsku nadležnost, dali su za pravo i domaćim akterima da se svako ponaša po svom i stvorili haos i raspad u kome sebe čine neophodnim da čuvaju BiH kakva ne odgovara ni Bošnjacima ni Srbima ni Hrvatima. Živeli su domaćini i ranije kao imperijalna kolonija, ali su dva naroda aktivno pristajala, a samo jedan se uvek bunio. Zato je danas preventivno za sve kriv narod u Srpskoj i Dodik na sudu u Sarajevu, kao što su bili i Princip i Mladobosanci u Beču, Slobo, Radovan i Ratko u Hagu. Eto, znaju i Srbi preventivno na svom terenu: o „nadležnostima”, o „razdruživanju”, o „zajedničkoj budućnosti” ‒ svejedno. Ako treba može i referendum. I sam Bajden veli: „Napustimo li Ukrajinu promeniće se dinamika situacije na Balkanu.” Da li još malo taktizirati dok se to ne dogodi ili početi sa odbrojavanjem?

*Profesor emeritus