Litijum i šljive

Masovni protesti građana Srbije protiv iskopavanja litijuma legitimni su i ne predstavljaju atak na ustavni poredak države, kako to želi da predstavi vlast. Upravo suprotno – građani protestima brane ustavni poredak Srbije od protivustavnih postupaka vlasti koja interese multinacionalne korporacije, EU tehnokrata i moćnih država gladnih strateških sirovina postavlja iznad interesa građana. To je, inače, odlika kolonizovanih vlastodržaca koji iz kapitalnih projekata nastoje da izvuku maksimalnu korist za sebe predstavljajući to kao patriotsko zalaganje za dobrobit čitavog društva. Zato kolonizovana vlast Srbije nastoji da pretvaranje zemlje u rudokop predstavi kao razvojnu šansu, a legitimne proteste građana kao kriminalnu radnju usmerenu na zaustavljanje privrednog razvoja države. U pitanju je klasično obrtanje teza koje za cilj ima prikrivanje očigledne istine – da građani ne pružaju otpor privrednom razvoju zemlje, koji se isto tako može ostvariti i uzgajanjem šljiva na području Jadra, već da otpor pružaju nerazboritom nastojanju vlasti da korporativni biznis stavi iznad egzistencije čitavog naroda.

Građani su prema Ustavu jedini nosioci suvereniteta, koji pored izbora i referenduma mogu da vrše i građanskim/narodnim inicijativama. U slučaju projekta „Jadar” građani su upravo to i učinili – iskoristili su ustavno pravo na peticiju kojom je više od 38.000 potpisnika zatražilo zabranu iskopavanja litijuma u Srbiji. Međutim, vlast je to njihovo pravo bahato ignorisala, te se peticija na kraju „zagubila” negde u Narodnoj skupštini. Interesantno je da je njen predsednik u to vreme bio čovek koji je sada na čelu bezbednosne agencije (čitaj – službe) iz koje se trenutno plasiraju teorije zavere prema kojima strane službe stoje iza građanskih protesta, odnosno da se čitav svet urotio protiv nezvaničnog lidera vladajuće stranke. Problem za vlast je što ovakve tvrdnje padaju na elementarnoj logici. Najpre, postavlja se pitanje zašto bi strane službe stajale iza protesta građana kada vlast radi upravo u interesu stranog kapitala, odnosno korporativnog kapitalizma. Drugo, zašto bi neko izvana radio o glavi lideru vlasti kad on postupa tako da zapadnim tehnokratama i biznismenima posle toga ne preostaje ništa drugo nego da zadovoljno trljaju rukama? Podsetimo se savetovanja Srbima na severu KiM da ne izađu na lokane izbore, čime su ostali bez svojih predsednika opština, samim tim i bez mogućnosti da se institucionalno odupru Kurtijevoj politici koju podržava Zapad. Zatim i potpisivanja dokumenta o strateškim sirovinama sa zapadnim tehnokratama i nemačkim premijerom Šolcom. Na kraju, podsetimo se još jednom nedemokratskog i protivustavnog ignorisanja peticije građana koji su zahtevali zabranu iskopavanja litijuma u Srbiji.

U situaciji kad vlast preko institucija koje je stranački porobila vrši atak na ustavna prava građana, u ovom slučaju na suštinsko pravo da se pokreću inicijative od opštedruštvenog značaja, narod ima legitimno pravo da se takvoj vlasti odupre svim vaninstitucionalnim sredstvima, među kojima su blokade pruga i auto-puteva najblaži oblici građanske neposlušnosti. S ovim bi se zasigurno složili i Toro i Rols, posebno u situaciji kad vlast otvoreno radi u interesu korporativnog biznisa, a protiv interesa naroda. Zbog toga se vlast i upinje da orvelijanski obrne stvari, najpre kad za rušenje ustavnog poretka zemlje, kome je sama neizmerno doprinela, optužuje građane, a zatim i kad otpor većine građana Srbije iskopavanju litijuma naziva tiranijom manjine. Stvari su zapravo obrnute.

Protesti su legitimni jer potiču od naroda – jedinog nosioca suvereniteta koji se već duže vreme nalazi pod udarom nedemokratske vlasti (podsetimo se protivustavnog ignorisanja peticije o zabrani iskopavanja litijuma). Shodno tome, i blokade saobraćajnica su opravdani načini narodnog otpora vlastima koje nastoje da Ustav pretvore u otirač za korporativne cipele. Pritom, SNS vlast pogrešno veruje da joj pravo da radi šta hoće u slučaju projekta „Jadar” sleduje iz izbornog trijumfa uoči kojeg nije ni spomenula mogućnost iskopavanja litijuma. Otuda njeno pribegavanje manipulaciji i sili, a sve u cilju navodne odbrane ustavnog poretka države od građana koji zapravo sama ugrožava. (Spomenimo ovde i Ustavom zagarantovano pravo građana na zdravu životnu sredinu, koje je ozbiljno ugroženo projektom „Jadar”). Zato se posle svega rečenog stiče utisak da je upravo vlast ta manjina koja tiraniše većinu građana koji se protive iskopavanju litijuma u Srbiji.

S druge strane, protesti predstavljaju i jedini način na koji građani mogu da deluju u društvu stranački porobljenih institucija lišenom kulture dijaloga, čemu je neizmerno doprinela upravo aktuelna vlast. Iluzorno je stoga očekivati da se s takvom vlašću može demokratski debatovati na temu iskopavanja litijuma. Jer vlast je nebrojeno puta do sada pokazala kako ne ume da debatuje. Još je iluzornije u partitokratskom društvu očekivati da će radna tela koja obrazuje takva vlast objektivno pristupiti projektu „Jadar”. Da će, recimo, tim lekara obrazovan od strane vlasti, čiji značajan deo čine potpisnici podrške nezvaničnom lideru vladajuće stranke, objektivno proceniti da li je po zdravlje ljudi štetno iskopavanje litijuma koje nezvanični lider vladajuće stranke smatra svršenom stvari. Slično je i s vladinim obaveštajnim centrom za razbijanje dezinformacija o projektu „Jadar”, koji je očigledno formiran da bi se neupućenim građanima objasnilo kako će zapad Srbije biti uništen ako se ne bude iskopavao litijum (što je u rangu natovske logike iz 1999. godine da će Srbija procvetati tek kada bude bombardovana osiromašenim uranijumom), odnosno da je „Rio Tinto” humanitarna korporacija koja će radije poslovati u interesu građana Srbije nego u interesu sopstvenih deoničara.

Uostalom, slično tvrde i pojedini politikolozi, branioci litijumskog projekta, koji teoriju zavisnosti poistovećuju s teorijom zavere zanemarujući činjenicu da korporativni kapitalizam počiva na minimalnim utrošcima i maksimalnoj dobiti. Nastoje da nas ubede kako će „Rio Tinto” utrošiti maksimalna sredstva za ekološko rudarenje i na taj način znatno umanjiti projektovanu dobit samo da bi Srbija prosperirala. Bilo bi to zaista divno i krasno kada bi bilo istinito. Da živimo u svetu u kojem narod Angole ima koristi od rudnika dijamanata, a narod Srbije od ekološki održivog rudarenja „Rio Tinta”. Nažalost, živimo u svetu kojim multinacionalne korporacije gladne profita rukovode preko kolonizovanih vlada. Zato građanima Srbije, kojima inteligenciju vređaju orvelijanski lupinzi SNS vlasti da će zapadna Srbija propasti ukoliko se ne bude iskopavao litijum, preostaju jedino protesti, blokade pruga i saobraćajnica, upornost i volja da se ustavni poredak odbrani od onih koji ga podrivaju postavljanjem korporativnih interesa iznad interesa građana. U takvom slučaju pravo naroda na otpor je neprikosnoveno i nikakav zakon o javnom redu u miru ga ne može sankcionisati. Jer Ustav se nalazi iznad zakona, a narod iznad onih koji po Ustavu moraju da mu služe.

*Sociolog