Belim lukom na litijum

Nekoliko značajnih istorijskih datuma označavaju etape srpskog putovanja u modernost. Prva je započela 1804. godine, pa se preko Drugog srpskog ustanka eksplozivno i ekspresno stiglo do Sretenjskog ustava, kratkog trajanja, ali blistave ideje. Ovaj uspon prekidale su raznovrsne svetske i regionalne okolnosti, ponekad i unutrašnje. Uprkos komunističkoj epizodi, stanje narodnog duha određivali su čast, sloboda i racionalno povezivanje ekonomskog napretka sa suverenitetom zemlje, što je našu zemlju na svim raskrsnicama i u svim izborima stavljalo na pravu stranu istorije. Temelje slobodne Srbije i srpskog naroda u celini postavile su generacije naših predaka žrtvom života. Ali, snažna privreda je skelet društva i države, preduslov pouzdanih granica, prosperitetne prosvete i kulture, ugleda zemlje, fizičkog i moralnog zdravlja nacije i povezivanja sa svetom. Prvi se u sistemskom i teoretskom smislu ovom temom bavio krajem 18. veka i na početku industrijske revolucije Adam Smit u delu pod skraćenim naslovom „Bogatstvo naroda”. Knjiga je prvi put objavljena 1776. godine. Svega osam decenija kasnije, u Srbiji, tek izašloj iz otomanske okupacije, formira se Privredna komora Srbije na identično shvaćenim ciljevima i principima i prepoznatom potrebom da se na administrativno uređen način organizuje nacionalna ekonomija. Tako je Srbija stvarala uslove da se približi narodima koji su, kako se činilo, nedostižno ispred. Hrabri i promišljeni potezi odgovornih državnika i privrednika tog doba premostili su istorijske hendikepe i smanjili jaz koji nas je delio od zemalja sa srećnijom istorijom.

Danas se, međutim, vodi oštra borba oko litijuma. Osim klasične polemike ko je za, a ko protiv, postoji aspekt ove borbe koji nadmašuje sam problem eksploatacije jadarita. Već je notorno da su se prvoborci borbe protiv litijuma, pre svega Viola fon Kramon, izjasnili da ne postoji rizik od njegovog kopanja i prerade, nego je interes njenih političkih krugova u međunarodnoj zajednici da Aleksandar Vučić ne bude taj čija će vlast da upiše ogroman skok nacionalne ekonomije. U ovoj borbi antilitijumske opozicije postoji jedan metaproblem, daleko dublji i pogubniji za Srbiju nego što je njihovo licemerno oponiranje iskopavanju skupocene rude.

Elem, u prošlom stoleću Karl Poper je napisao traktat „Logika naučnog otkrića”. U epistemološkom traganju za kriterijumom šta čini nauku, a šta su fikcije s prividom naučne utemeljenosti, on kaže da ozbiljni iskazi moraju da budu „opovrgljivi”. Postoje pojmovi, kao što su astrologija ili flogiston, o kojima jednostavno ne postoji nikakvo pozitivno znanje i ne mogu biti ni opovrgnuti niti dokazani. Naravno, ovo je pojednostavljeni prikaz i samo jedan aspekt Poperove teorije, ali nedvosmisleno primenjiv na način na koji opozicija predstavlja rizik od kopanja litijuma. U nedostatku iskustvenih podataka ili teorijski verodostojnih argumenata, ona plaši narod fantomima u rangu Save Savanovića. Umesto da misija opozicije bude doprinos napretku nacije u svakom smislu, od ekonomskog do obrazovnog i kulturnog, ona nas vraća u predracionalno stanje, ne nudeći utemeljenu metodologiju koja bi se primereno bavila litijumom i eventualnim rizicima. Jasno je da izbor načina na koji se bave jadaritom otkriva koji su njihovi stvarni ciljevi. Njihova priroda je politička i nema nikakve veze s ekološkom brigom. Govoreći u poperovskom duhu – pošto su ciljevi politički i nemaju veze s tehnološkim procesima eksploatacije litijuma, spoljašnjost ciljeva u odnosu na osnovno pitanje kompromituje zasnovanost tvrdnji opozicije. Ne može se analizi litijumskog rizika pristupati s istraživačkim principom da se obori Vučić. Druge su to sfere, logički i ontološki. Pravi problem očigledno nije rizik od litijuma, nego od neutemeljene opozicije... daleko veći i s nesagledivim posledicama po racionalnost onog segmenta društva koji veruje u vampire u arhaičnom ili u modernom obliku, bukvalno ili u poperovskom shvatanju neopovrgljivosti.

Nije više problem u vođama opozicije koje koriste zabrinutost dela građana kojima su potrebne garancije za ekološku bezbednost u procesu obrade jadarita. Najzad, te vođe su u uvijenoj formi glasnog ćutanja na nedavnim protestima poručile da bi po eventualnom dolasku na vlast krenule u kopanje. Bilo bi neuputno da danas na protestima govore protiv litijuma a posle potrče da uzmu lopate u ruke. Neko bi ih ipak podsetio šta su govorili. Dakle, bili su na protestima, ali niko ne zna šta stvarno misle. No, problem je u onome što popularno zovemo teorija zavere i u šta jedan broj ljudi veruje... u vezi sa svakim pitanjem. Taj fenomen najbolje je opisao Umberto Eko u romanu „Fukoovo klatno”. Onaj ko uspe da poveže Kabalu s automobilskom svećicom najuspešniji je zaverolog. Problem litijuma je toliko izdašan za zaverološko svakojako povezivanje i najrazličitije projekcije i asocijacije. I svaka mogućnost da se nadgradi zaverenička priča već je iskorišćena. Na taj način se prikrivaju, zapravo kamufliraju sasvim izvesne činjenice da je prethodna vlast još pre petnaestak godina otvorila vrata istraživanju i eksploataciji litijuma. Rečju, ono što je nepobitno i dokumentovano izmiče se od očiju javnosti dok se fiktivni strahovi i sve moguće fantazmagorije, uglavnom međusobno protivrečne, predstavljaju kao realnost. A bezbroj puta je rečeno da će rizici kopanja litijuma biti egzaktno i studiozno proučeni i predočeni javnosti: naučnim nasuprot politikantskim iskazima, ma kakav zaključak bio.

Građani Srbije ne zaslužuju da ih opozicioni opsenari potcenjuju manipulacijama i da ih, koristeći njihovu razumljivu zabrinutost, koriste da kompenzuju svoju političku besadržajnost i za svoju neograničenu alavost na vlast. Srbija je već dve stotine godina demokratsko, racionalno i moderno društvo. Ko ignoriše tu činjenicu i smatra da je ulični protest snažniji argument od nauke i etabliranih instituta, previđa dve stotine godina modernosti ovog naroda. Litijama se ne ide protiv litijuma. Izgleda da će litijum, sem ekonomskih dobitaka, doprineti i prepoznavanju tegova retrogradnosti koji bi da zaustave svaki uspon Srbije.

*Politički filozof