Jubilej banje koje nema

Niš – Jugoistok Srbije, to jest područje podno Rtnja, Stare i Suve planine, oko Niša, Sokobanje ili Zaječara, prebogat je termalnim i lekovitim izvorima, zdravom prirodom i čistim vazduhom. Od Gamzigradske banje, sve do jugozapada naše zemlje i potkopaoničkog kraja nižu se poznate banje poput Prolom, Lukovske ili Kuršumlijske. Sve one, kojima treba pridodati i Vranjsku i Vrnjačku Banju, postale su velika lečilišta, zdravstveni i rekreativno-sportski centri poznati širom ovog dela Evrope.

Jedna banja, međutim, više ne spada u to visoko društvo. Reč je o banji Topilo, koja je godinama bila na listi lečilišta u Srbiji, a danas je od nje ostalo samo maglovito sećanje. Pojedini zdravstveni i turistički radnici Niša i okoline koji su radili u njoj podsetili su javnost da se baš krajem ovog leta navršava pola veka otkako je u Topilu, mestu na sredokraći puta između niških seoskih naselja Miljkovac na jednoj i Vrelo i Velepolje na drugoj strani, otvorena banja. Do tada divlje kupalište sa izuzetno lekovitom vodom, blagotvornim blatom i nekoliko termalnih izvora, posle svih medicinskih, hemijskih i bakterioloških ispitivanja i analiza, postalo je banjsko mesto. Kako je tada istaknuto, sa „nepresušnim zalihama polutečne zemlje, koja je rastvorena prirodnim putem, vodom iz podzemnih izvora”. U sklopu niške opštine formirana je uprava, a u godinama koje su usledile u Topilu su otvorene ambulante i manji zdravstveni centar sa lekarskom službom i stalnim prisustvom medicinskih sestara i tehničara.

U dolini seoske rečice, ispod puta prema selima aleksinačke opštine, počele su da niču vikendice i kuće za odmor, ali i za izdavanje onima koji su lečeći svoje reumatske probleme boravili više dana u Topilu. Raščulo se za ovu banju pored Niša, dolazili su gosti i pacijenti iz cele Srbije, naročito iz Vojvodine, kao i iz svih jugoslovenskih republika. I mnogi su našli zdravlje u vodi i blatu Topila, izlečili svoje bolesti i zdravstvene probleme.

Osamdesetih godina prošlog veka došlo je do velikog sukoba među meštanima oko vlasništva nad izvorištima lekovite vode i još lekovitijeg blata, oko eksploatacije prirodnih darova i blagodeti, ali i upravljanja banjom. Zatvorene su ambulante, staze za šetnju zarasle su u korov. Termalna i lekovita voda danas nepovratno otiče u rečicu, blato tek poneko dođe da uzme i ponese, ne bi li sam, bez pregleda lekara, primenio terapiju za koju je samo čuo. Jer više nema ko ni da mu ispriča kako je vilo prethodnih decenija. Nema čak ni onih koji su polagali pravo na upravljanje izvorištima i lekovitom „polutečnom zemljom”.

Ostalo je samo sporadično podsećanje da je tu nekada bila banja. Tuga je u Topilu, ona tuga koja podstiče na razmišljanja. Jer, sve je ipak moglo da bude drugačije...