O britanskim herojima čovekoljublja

U užasu Velikog rata, glas humanista nadjačao je ratničke trube, a moral medicinskih misija nadvisio je podvige vojskovođa, vladara i političara. Organizacija koja je prednjačila, zalaganjem srpskih rodoljuba i istaknutih Engleza za koje je bilo pitanje morala i časti da pomognu „viteškoj Srbiji” (Gallant Serbia), i koja je prva počela sa prikupljanjem materijalne i humanitarne pomoći srpskom narodu jeste Srpski potporni fond. Osnovan je munjevitom brzinom na samom početku Velikog rata – na današnji dan, pre 110 godina. Cilj je bio da se hitno pošalje pomoć u vidu bolnica, lekova, zavoja i medicinskih misija. Zahvaljujući dobrovoljnim prilozima, uglavnom Britanaca i naroda zemalja britanske krune, ovaj Fond je tokom četiri ratne godine, kako se procenjuje, prikupio oko milion funti sterlinga pomoći.

Ovog 23. septembra, Srbija pamti humanost bez granica časnih članova britanskih medicinskih misija, posebno Škotskih sestara, koji su zahvaljujući postojanju Srpskog potpornog fonda intenzivno pružali pomoć Srbiji i njenom stanovništvu zahvaćenom užasima epidemije pegavog tifusa.

Taj čuveni Srpski potporni fond okupljao je oko 700 članova, među kojima su bili najpoznatiji predstavnici britanske političke i javne scene: Dejvid Lojd Džordž, od 1916. godine premijer, zatim političar Vinston Čerčil, ser Artur Evans, arheolog, Valentin Čiroul, novinar Tajmsa, Robert Vilijam Siton Votson, istoričar, ser Čarls Čedvik Oman, vojni istoričar, ledi Konstans Džejn Bojl, dr Džejms Veri sa suprugom dr Frensis Dikinson Veri, kardinal Born, lord Halevfšan i mnogi drugi.

Februara 1915. godine kraljica Meri, supruga britanskog kralja Džordža Petog, prihvatila je pokroviteljstvo nad Fondom i postala njegova počasna predsednica. Prva jedinica britanske medicinske misije stigla je u Kragujevac 7. januara 1915. godine, iz Britanije je ponela bolničku opremu za 1.000 bolesnika, a po dolasku odmah je primila 250 nevoljnika.

Srbi u Velikoj Britaniji su svim snagama radili da animiraju poznate Engleze i Engleskinje iz političkog i javnog života da se uključe u pomoć Srbiji. Najznačajniji su, svakako bili Jovan Cvijić, Čedomilj Mijatović, Milan Ćurčin, Tihomir Đorđević, Vojislav Jovanović, dr Slavko Grujić, vladika Nikolaj Velimirović... Srednjoškolci u Velikoj Britaniji pisali su sastave o značaju srpske žrtve za civilizacijske vrednosti mira i slobode, a na londonskim ulicama osvanjivali su plakati koji su pozivali Britance da se „mole za Srbiju”.

Velika Britanija bila je, dakle, jedna od prvih zemalja saveznica koja je uputila dobrotvorne medicinske misije u Srbiju. Britanske medicinske misije izdvajale su se po tome što je u njima bio najveći broj žena, njih oko 600 – lekarki, medicinskih sestara, bolničarki.

Najistaknutije među njima bile su jedinice bolnica žena Škotske i jedinice koje je u Srbiju uputio i opremio Srpski potporni fond. Među njima se posebno isticala dr Elsi Inglis, koja je, kao legendarni edinburški hirurg, bila posvećena ideji da žene treba da imaju svoj udeo odgovornosti i svoju ulogu u ratu, pre svega kao požrtvovani članovi medicinskih misija. Doktorka Elsi Inglis bila je „srpska majka” i svoj život posvetila je ideji kako da ublaži srpsku tragediju. Supruga britanskog ambasadora ledi Lejla Pedžet, supruga ser Ralfa Pedžeta, koji je službovao u Beogradu, a kasnije bio komesar britanskih misija u Srbiji, bila je izuzetno angažovana. Inače, Bolnica žena Škotske obavila je od decembra do februara 400 hirurških intervencija.

Loše zdravstvene prilike koje su zatekle britanske humanitarke pogoršale su se epidemijom pegavog tifusa, koja se širila kao požar. Dramatična dešavanja u Srbiji opisivana su u britanskim medijima ovako: „Mnoštvo ranjenih i bolesnih bilo je na ulicama, na volovskim zapregama na kojima su ležali ranjenici sa teškim prostrelnim ranama, gangrenama i promrzlinama, izloženi ledenoj kiši i mrazu. Unutar bolničkih zidova bilo je takođe stravično. Na podu, na ćebadima ležali su zbijeni jedan do drugog teški ranjenici pored bolesnika od pegavog tifusa, a neki među njima već su bili mrtvi. Nije bilo ni najosnovnijeg bolničkog materijala, zavoja, instrumenata, postelja, lekova i anestetika. Srpski lekarski kadar bio je desetkovan, lekari i bolničari stradali su u borbama ili od zaraznih bolesti, a fabrike, kasarne, škole i manastiri pretvarane su u bolnice i prihvatilišta za ranjenike, zapravo cela Srbija bila je jedna velika bolnica”.

Strašne su bile razmere nesreće koja je pogodila Srbe, ti heroji čovekoljublja – humanisti bez granica iz medicinskih misija nisu se obazirali na umor niti na teške uslove. Nesebično, ne štedeći svoje živote, ulagali su poslednje atome svoje sopstvene snage da pomognu ranjenicima i obolelima. Na oltar humanosti među prvima je položila svoj život mlada Britanka dr Elizabet Ros, 4. februara 1915. godine. Umrle su zatim Luiza Džordan, glavna sestra, pa Margaret Frejzer, Agnes Minišul, a kasnije Lorna Feris i Mejbl Dirimer. Sahranjene su na kragujevačkom novom groblju. Sahrani dr Elizabet Ros prisustvovali su izaslanik prestolonaslednika, predstavnici vlade, Vrhovne komande i Crvenog krsta, vojni atašei, brojni građani i oficiri srpske vojske.

Zato požrtvovanost i posvećenost britanskih medicinskih misija i prikupljanje humanitarne pomoći neumornih članova Srpskog potpornog fonda iz Londona ne smeju nikada biti zaboravljeni, kao ni savezničke veze kovane u najtežim, prvim danima Prvog velikog rata. U kolektivnoj memoriji Srba i Britanaca ostaće sećanje na kragujevačku dramu, na valjevsku bolnicu, Nadeždu Petrović, dr Dragu Ljočić, dr Elizabet Ros, dr Elsi Inglis, na najmlađeg podnarednika na svetu Momčila Gavrića, koji je nakon Velikog rata poslat na školovanje u Britaniju i bio najbolji đak u grofoviji Kent, u školi „Heri Rajt”. Ostalo je sećanje i na prve žene-ratnike Milunku Savić i Floru Sands, heroine „Gvozdenog puka” srpske vojske. Čuvena britanska spisateljica,  Luiza Miler napisala je knjigu „Naš brat – kapetan Flora Sands”, a Srbija je u znak zahvalnosti nagradila njen istraživački poduhvat o stradanju srpskog naroda i savezničkim vezama Srba i Britanaca zlatnom medaljom za zasluge za srpski narod 2014. kada je na Sretenje u Domu vojske u Beogradu primila odlikovanje.

Zato, na današnji dan, svim časnim Britancima i Britankama, herojima čovekoljublja koji žrtvovaše svoje živote spasavajući srpski narod u Velikom ratu – slava i hvala!

Ambasador, v. d. pomoćnika ministra spoljnih poslova, Sektor za javnu i kulturnu diplomatiju