Velika istorija i mali narodi

Već smo pisali ovde da je ono što pokreće svet – ideja, a da su oni koji pokreću svet njihovi nosioci – mislioci, iako bi prizemni moćnici raznih vremena voleli da su oni ti koji pokreću svet i istoriju. No, oni nisu više od „korisnih idiota” istorije koje ona upregne da se završi ovaj ili onaj istorijski zadatak kojem je naprosto došlo vreme.

Jedan od takvih mislilaca koji su svojevremeno pokretali svet je Karl Marks, ukleti filozof i revolucionar, što je pre malo više od vek i po napisao knjigu koja će uticati na svet kao nijedna knjiga od Biblije. Reč je o obimnoj studiji pod nazivom „Kapital”, čiji naslov tačno locira glavnog subjekta istorije, koliko god bi pomenuti moćnici svih vremena hteli da su oni taj subjekt.

Ipak, Marks je bio bolji analitičar nego praktičar, pa je tačno locirao problem, ali nije uspeo da svet okrene naopačke i izvrši svetsku revoluciju kojoj su težili on i njegovi komunistički pajtosi. Međutim, uspeo je da napiše novu „bibliju” za sve koji su težili da sruše ono što je dotrajalo i na trulom prahu prošlosti izgrade novu budućnost. Pod uticajem njegove misli pala su mnoga trula i dotrajala carstva, od kojih su najvažnija kinesko i rusko, za koje će vreme pokazati da su novom ruhu postala mnogo jača nego u starom carskom, što posebno vredi za Kinu, koja je danas jedna od glavnih svetskih sila, a ne bi to postala da se neko vreme nije rukovodila surovom revolucionarnom mišlju Karla Marksa, koga su možda pametni Kinezi shvatili i ponajbolje od svih suđenih i nesuđenih revolucionara.

Jer Kinezi su shvatili da je reč o kapitalu kao subjektu istorije i zato su se brzo ratosiljali preterano zanesenih čvrstorukaških moćnika poput Mao Cedunga, menjajući ih diskretnim skretničarima istorije, poput Deng Sjaopinga, kome smo posvetili prošlu kolumnu. Ovi diskretni skretničari istorije, genijalnošću one male nekolicine ljudi koja ima dovoljno veliku glavu da shvati strateške tokove budućnosti, prepoznali su da se polako stvaraju uslovi za novu selidbu kapitala, a samim tim i istorije, što su maestralno upotrebili za uzdizanje sopstvene nacije i države, kako je upravo Kina to učinila u prethodnih pola veka.

Bilo je sazrelo vreme da se kapital preseli u Aziju, jer on voli svežu krv i jeftine radne ručice koje mu omogućuju da uz sve manje troškove postiže sve bolje rezultate. Jednako tako se vek ranije kapital preselio preko Atlantika u Ameriku, koja je u 20. veku bila njegova obećana zemlja. I opet vek ranije preko La Manša u Britaniju, koja je bila njegova obećana zemlja u 19. veku, a vek i po ranije u Francusku, koja je bila njegova obećana zemlja od sredine 17. veka i čuvenog Vestfalskog mira, kojim je uspostavljen moderan međunarodni sistem, pa sve do Francuske revolucije krajem 18. veka.

Mogli bismo ovako da pratimo selidbe kapitala još dalje u prošlost i verovatno bismo opet došli do stare Kine i drugih starih civilizacija koje su prve naučile da rade, štede i ulažu – tada, doduše, na primitivan starinski način, ali suštinski sličan današnjim finansijskim operacijama, jer suština novca je uvek ista. I, naravno, i da ratuju, jer je logika kapitala takva da on izaziva sukobe samom svojom logikom akumulacije i centralizacije, odnosno – rečeno jednostavnim jezikom – oni veliki moraju da apsorbuju male.

Tako su ratovi svih vremena, pa i našeg, samo sekcije kapitala koji ipak ne može da se preseli dok ne zalupi vrata za sobom, pa su sve prethodne selidbe kapitala bile praćene manjim ili većim svetskim sukobima – čuvenim „tridesetogodišnjim ratom” koji je prethodio „francuskom” Vestfalskom miru, revolucionarnim i napoleonovskim ratovima koji su prethodili Bečkom kongresu i „anglosaksonskom” svetu 19. veka i, konačno, Prvim i Drugim svetskim ratom, koji su prethodili potpunom uspostavljanju „američkog” sveta. Pri čemu su Amerikancima u tome sasluživali niko drugi nego Rusi, tj. Sovjeti, što znaju malo bolje obavešteni umovi, dok se to onim plićim čini kao neverovatno, a iz toga su i danas ostale neke veze između ove dve sile, koje sprečavaju da svet usled ukrajinskog i rata u Gazi ode dođavola.

Trenutno je u toku novi tridesetogodišnji rat, u kojem opet saslužuju dve sile našeg vremena – Amerika i Kina – koje su, koliko god imale različite interese i bile često u sukobu, zapravo onaj par koji upravo – malo boreći se, a malo i sarađujući – obavlja posao nove selidbe kapitala. Rusija nikad nije bila obećana zemlja kapitala, već je, nažalost, najčešće davala krv kojom se podmazuju točkovi istorije, pa tako i danas plaća istoriji danak u krvi, te nije da nije akter ove najnovije selidbe kapitala, ali je, na žalost po nju samu, sporedni akter.

A i sam kapital je đavo koji se nećka na koju će stranu konačno okrenuti, ali nema sumnje da će konačno tamo gde mu bude komfornije, udobnije i nadasve jeftinije za nove podvige. Tako da su svi ratovi našeg vremena, bez obzira na to da li se radi o onim bukvalnim, kao u Ukrajini i Gazi, ili trgovačkim ratovima koji će sve više uzimati maha kako vreme ide, samo proizvod ove neumitne logike istorije i njenog glavnog nestašnog subjekta – kapitala.

Ozbiljni i malo bolje obavešteni umovi vide i koliko će otprilike proces trajati i kada će se i kako završiti, dok oni neozbiljni umovi i dalje neumorno udaraju po marketningu i pi-aru, koji su, istina, u našem vremenu postali surogat one prave realne istorije, ali ona se neumitno uvek vraća kao bumerang, pa će tako biti i ovog puta.

Šta da rade mali narodi poput našeg suočeni s velikom istorijom koja se ponovo događa pred našim očima?

Pre svega, treba da izbegnu da ih ona udari direktno u lice, što se nama, nažalost, dešavalo uvek kada su seobe kapitala i svetski sukobi bili u pitanju. Tako bi ovog put trebalo pravilno da procenimo trenutak i snage kako ne bismo bili kolateralna šteta istorije, kao što smo bili pre tačno 25 godina – iako možda nećemo moći da izbegnemo one pobočne i indirektne udare, ali to nikako ne treba da bude direkt u lice kao kad su nas bombardovali.

I drugo – treba da izbegnemo da u ovoj novoj podeli svetskog rada koja nastaje budemo osuđeni na to da „motamo kablove” i postanemo savremeno roblje kapitalu, koji jeste surov, ali je i pametan, pa jednako tako ceni i svačiju pamet, koja mu je uvek bila upravo glavni resurs za razvoj. To znači ulaganje u one sektore, poput nauke, prosvete, tehnološkog razvoja, energetike, poljoprivrede i još nekoliko ključnih strateških oblasti, bez kojih će svaka država i društvo u 21. veku biti tek jeftina potrošna roba, dok bi u suprotnom mogli da postanu skup i tražen inkubator znanja.

Naučni saradnik na Institutu društvenih nauka

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista