Kralj Aleksandar je prkosio sudbini

„Ubiše nam kralja”, vest koja se pronela u sumrak tog vlažnog i hladnog devetog oktobarskog dana 1934. obavi tugom i zebnjom čitavu Jugoslaviju. „Protrnu čitava zemlja.” Knez Pavle, kome je telefonom javljena ova vest, odmah je u dvor pozvao predsednika vlade Nikolu Uzunovića i članove vlade. Vladinim manifestom u crnom okviru objavljena je jugoslovenskom narodu tragična istina o smrti kralja i njegov testament o imenovanju kraljevskih namesnika.

„Jugoslovenskom narodu Naš Veliki Kralj Aleksandar Prvi pao je kao žrtva mučkog atentata 9. oktobra u 4 časa po podne u Marseju. Svojom krvlju Kralj-Mučenik zapečatio je delo mira radi koga je i krenuo na put u savezničku Francusku. Na presto Kraljevine Jugoslavije, a prema članu 36. Ustava, stupio je Njegov prvorođeni sin Njegovo Veličanstvo Kralj Petar Drugi. Kraljevska Vlada, vojska i mornarica položili su zakletvu vernosti Njegovom Veličanstvu Kralju Petru Drugom. Vlada Kraljevine Jugoslavije, vršeći privremeno Kraljevsku vlast na osnovu člana 45. Ustava, sazvala je narodno pretstavništvo u zajedničko zasedanje za 11. oktobar radi polaganja zakletve u smislu člana 59. i 42. Ustava. Poslednjim Svojim rečima, koje je jedino stigao da izgovori umirući, Blaženoupokojeni Kralj u svome neizmernom rodoljublju ostavio je narodu amanet: ’Čuvajte Jugoslaviju’! Kraljevska Vlada poziva celokupan jugoslovenski narod, da ovaj sveti amanet ispuni verno i dostojanstveno. 9. oktobra 1934. godine u Beogradu.

Pretsednik ministarskog saveta Nik, T. Uzunović”.

Ja znam da mogu da poginem

„Misli li ko da nisam svestan opasnosti kojima se izlažem? Ja znam da mogu da poginem. To može da bude nesreća za mene i za moju porodicu, ali to nije važno. Ja nisam na čelu države da sedim skrštenih ruku i vodim računa o svome životu. Kralj mora da izvršuje zadatke.” Iako je do 1934. na kralja Aleksandra pokušano ili pripremano više atentata, on je prkosio sudbini. Tako npr. kada je obavešten o pripremljenom atentatu decembra 1933. u Zagrebu, kralj je sutradan, sam u pratnji jednog službenika i oficira, prošetao ulicama Zagreba do centra grada. Tada je pisao knezu Pavlu: „Nakon dolaska (u Zagreb) bili smo u velikoj opasnosti i pravo je čudo što sam danas uopšte u stanju da ti pišem. Ljudi koji su čekali na nas na Jelačićevom trgu s bombama i revolverima uhapšeni su zajedno sa svim njihovim oružjem i što je zaista važno, sve su priznali. Došli su pravo iz Trsta, gde je osnovana škola za ubice pod pokroviteljstvom velikog fašiste. Kad se cela gužva slegne učiniću sve što je potrebno da otvorim oči svetu i kažem kakvi su fašistički metodi u spoljnoj politici…”

Pre nego da svetu otvori oči, fašisti su ugasili njegove oči. Pri povratku iz Sofije septembra 1934. kada ga je engleski poslanik pitao plaši li se atentata rekao je „Nikad na to nisam ni pomislio dok sam bio u Bugarskoj. Takva mi se stvar pre može dogoditi u Francuskoj.” Tada je i napisao testament, koji je otvoren posle ubistva u Marselju.

Jugoslovenska vlada imala je saznanja o pripremi atentata prilikom zvanične posete Francuskoj. Pokušavala je da sa francuskim organima utiče na hapšenje i proterivanje sumnjivih lica ali Francuzi su odbijali predloge sa obrazloženjem da nemaju dovoljno dokaza, a sam ministar inostranih poslova Luj Bartu, koji je ubijen sa kraljem, jugoslovenskom poslaniku je navodno rekao: „Zar će vaš suveren imati boljeg čuvara od mene. Biću pored njega celo vreme boravka u Francuskoj”, a na predlog da kralj bude u zatvorenom a ne u otvorenom automobilu, Bartu je rekao: „To je francuski prijatelj, treba da ga narod vidi.” Pa i pre samog iskrcavanja, kralju je sugerisano da se odloži iskrcavanje ili da se razarač „Dubrovnik” preusmeri na luku Tulon, na šta je kralj odgovorio da je sad isuviše kasno i da program mora biti ispunjen i dodao: „Ne boji se valjda jedan kralj dvojice probisveta i mangupa.”

Škole za ubice

Kada su početkom avgusta 1934. u evropskoj štampi objavljeni detalji posete kralja Aleksandara Francuskoj, Ante Pavelić je, sa već organizovanim i sponzorisanim ustaškim teroristima koji su se obučavali u posebnim logorima „škola za ubice” u Mađarskoj i Italiji, ponovo pokrenuo planove da ubije kralja Aleksandra. Nekoliko terorističkih akcija 1930–1933. na tlu Kraljevine Jugoslavije koje je osmislilo ustaško vođstvo, koje je uživalo gostoprimstvo fašističke Italije i neprijateljski raspoloženih suseda Austrije, Mađarske i Bugarske, bilo je osujećeno, a pohapšeni su na suđenjima priznali da iza njih stoji ustaška organizacija, posebno apostrofirajući Pavelića i Perčeca.

Još 1931. državni tužilac je govorio o terorističkoj grupi Pavelić–Perčec, o kampovima za obuku u Mađarskoj, prilikom suđenja teroristima koji su u Đakovu napali voz. Dokaze o terorističkim aktivnostima pružili su i pohapšeni posle neuspešnog napada ustaške grupe 7. septembra 1932. ubačene iz Italije na žandarmerijsku stanicu u Brušanima u Lici, kojom prilikom je uhapšen vođa te grupe, a organizator Andrija Artuković uspeo da pobegne iz zemlje. Tada je otkriveno da su ustaše obučavane u Italiji, a da je zaplenjeno oružje italijansko. Posebno kada je osujećen pripreman atentat na kralja Aleksandra prilikom posete Zagrebu 16. decembra, kada je pre nego što je uspeo da izvrši atentat uhapšeni Petar Mijat Oreb, nezakoniti sin Joze Oreba iz Vela Luke, priznao da mu je Pavelić obećao 500.000 dinara da baci bombu na kralja Aleksandra ili na grupu oficira. On je detaljno opisao svoju ustašku aktivnost i obuku u školi za ubice u Italiji.

Prema pisanju Vladete Milićevića, inspektora Ministarstva unutrašnjih poslova, avgusta 1934. u Rimu u hotelu „Kontinental” sastali su se ustaški poglavnik Ante Pavelić i šef tada raspuštene VMRO Vančo Mihajlov. Složili su se da se atentat ne izvrši u Bugarskoj, koju je kralj Aleksandar posetio septembra 1934, nego u Francuskoj. Septembra 1934. Pavelić je za vođu grupe atentatora odredio Eugena Kvaternika, sina Slavka Kvaternika, koji je 10. aprila 1941. proglasio NDH, a za njegovog zamenika Antu Godinu. Sa falsifikovanim pasošima pod lažnim imenima teroristi su, izvučeni kockom, iz Budimpešte 27. septembra krenuli za Cirih, onda za Lozanu, a odatle za Pariz. Tamo su ostala dvojica atentatora da izvrše atentat u Parizu ako ne uspe planirani u Marselju, a Veličko Georgijev i Mijo Kralj otputovali su u Marselj, 8. oktobra i posle razgledanja mesta vratili se da prenoće u Eks-an-Provansu. Pošto ih je Ante Godina snabdeo oružjem, 9. oktobra su autobusom doputovali u Marselj oko 14 časova.

Ispaljeno je 10 hitaca

Dva sata kasnije kralj je prispeo u Marselj, početno mesto njegove zvanične posete Francuskoj. Pošto se iskrcao sa broda, kralj se pozdravio sa francuskim ministrom Bartuom i sa ostalim francuskim i jugoslovenskim velikodostojnicima građanskog i vojnog reda, obišao počasnu četu s muzikom koja je svirala jugoslovensku himnu. Posle toga kralj je sa ministrom Bartuom i generalom Žoržom ušao u auto marke „delaž”, čija je zadnja strana krova bila spuštena. Sa leve strane kraljeve seo je ministar Bartu, dok je na jednom od prednjih sedišta zauzeo mesto član francuskog vrhovnog vojnog saveta general Žorž okrenut licem prema Bartu.

Automobil je krenuo kroz špalir naroda koji se tiskao što bliže automobilu da vidi kralja. Auto nije „u hodu konja” prevalio ni stotinak metara kada su odjeknuli revolverski pucnji. Po prvim utiscima izgledalo je da je ispaljeno svega šest metaka. Međutim, docnije se pokazalo da je ispaljeno 10 metaka. „Dok su se još prolamali vazduhom oduševljeni poklici prisutnog mnogobrojnog građanstva grada Marselja, začuli su se najednom očajni poklici najbližih: „Kralj je ubijen, kralj je ranjen, kralj je poginuo.”

Atentator pod lažnim imenom Petar Keleman izvršio je svoje gnusno delo na taj način što je, dok je još automobil bio u pokretu, pritrčao kraljevom automobilu i, stupivši na papuču automobila, iz neposredne blizine ispalio na kralja 10 revolverskih metaka, od kojih su ga tri pogodila – jedan u stomak, jedan u desno plućno krilo i jedan u desnu ruku. Prva dva metka bila su smrtonosna. Ostalim mecima smrtno je ranjen Luj Bartu, a teže je povređen general Žorž, koji se kasnije oporavio. Automobil je odmah iza tragičnog atentata pojurio u pravcu prefekture, dok su Bartu i Žorž preneti u bolnicu. Bartu je izdahnuo u šest časova.

Potpukovnik Viole, koji je jahao pored kola, izjavio je o toku atentata sledeće:

„Kola u kojima su se nalazili kralj Aleksandar, ministar spoljnih poslova g. Bartu i general Žorž stigla su baš do Berze, kada sam primetio kako se iz publike izdvojio jedan čovek, prošao pored policijskog činovnika koji je stajao na trotoaru i skočio pored moga konja na papuču automobila. Obodem konja, ali iako je konj brzo skočio napred, nisam mogao da sprečim da atentator podigne ruku i ispali više metaka na kralja. Digao sam svoju sablju i sa dva udarca bacio atentatora na tle, dok je šofer ispalio nekoliko metaka na njega. Atentator je, iako je ležao na zemlji, produžio da puca. Njegovi meci ranili su dva policijska činovnika i jednu ženu. Policija se bacila na ubicu i ujedno pokušala da ukloni masu od kola. Atentator je podignut i sklonjen pošto je masa htela da ga linčuje.”

Vest o mučeničkoj smrti odjeknula je svetom

Atentat na kralja Aleksandra bio je svetska vest. Izjave saučešća kraljici Mariji i jugoslovenskoj vladi stizale su sa svih strana, od Ruzvelta, predsednika SAD, saveznika Jugoslavije iz Male antante i Balkanskog sporazuma, ali i od Hitlera i Musolinija. Gotovo da nije bilo prestonice u Evropi koja nije odala pomen kralju Aleksandru, od Londona, Berlina, Sofije i drugih prestonica. Na dan sahrane škole i nadleštva u Rumuniji i u Bugarskoj nisu radile. Novine su pisale da se „može bez preterivanja reći (i ako je to bedna uteha našem ojađenom narodu) da se od velikih trijumfa srpske vojske u Svetskom ratu, pa do sada, nikada naše Jugoslovensko ime i naša uloga u međunarodnoj konsolidaciji nije pronela svetom više, kao jedna zlatna lepršava zastava, obavijena žalosnim velom, nego sada, kada je mučenička smrt kralja Aleksandra ustalasala sve plemenite žice u duši zabrinutoga čovečanstva ili „od svih naših vladalaca, on je ne samo najviše učestvovao u velikoj evropskoj politici nego je spadao u onaj mali broj evropskih državnika koji su toj politici određivali pravac i ton”.

Komunisti uništili sećanje na „Osvetnika Kosova”

Nikada nijedan vladar nije tako iskreno ožaljen od naroda kao kralj Aleksandar, niti je „kulturno čovečanstvo” bilo u tolikoj meri uzbuđeno kao povodom njegove smrti. Sahrana kralja 19. oktobra 1934. u prisustvu velikog broja krunisanih glava, predsednika država i vlada, okupila je oko njegovog kovčega i ceo narod, sve vere, plemena i staleže, sve klase. Sahranjen je u beloj crkvi koja nadvisuje Topolu.

Mnogi smatraju da je kralj Aleksandar nosilac i tvorac najznačajnije epohe srpske istorije, „osvetnik Kosova”, pobednik u Prvom svetskom ratu, tvorac jedinstva Južnih Slovena, koje se kroz duga stoleća nije moglo ostvariti, tvorac Jugoslavije.

On je kralj vojnik i ratnik, kralj političar i državnik, kralj narodni vođa, kralj ujedinitelj, kralj naroda. On je srastao sa sudbinskim događajima Kraljevine Srbije i jugoslovenske kraljevine koju je stvarao i za čije se jedinstvo borio. Iskreni Jugosloven. Toj državi on je i dao zvanično ime Kraljevina Jugoslavija oktobra 1929. Kao takav i zbog toga on je obeležio istoriju Srbije i Jugoslavije u prvoj polovini 20. veka.

Postoje i mišljenja da je bio diktator, velikosrbin, da je i posle ratova bio vojnik, da državom upravlja kao kasarnom i slično. Kralja nisu voleli hrvatski separatisti, bugarski nacionalisti, fašisti, pristalice Habzburga, ustaše, malobrojni republikanci i komunisti. Komunisti su dolaskom na vlast poništili tekovine i obesmislili srpske žrtve iz balkanskih i Prvog svetskog rata. Preuredili su Jugoslaviju „oslobađajući sve narode i narodnosti velikosrpskog ugnjetavanja”. Sistematski su uništili sve spomenike, nazive ulica, škola i drugih institucija, pa čak i auto u kojem je ubijen, a do danas, uz časne izuzetke, kralju nije data nijedna značajna ulica, a inicijativa za podizanje spomenika od pre nekoliko godina završena je sa nekoliko održanih sastanaka.

Pavelić i Kvaternik su od francuskog suda osuđeni na smrt u odsustvu, a ostali atentatori na doživotne robije. Kada su Nemci okupirali Francusku oslobođeni su i vratili su se u NDH. Pavelić je postao poglavnik NDH. Obučeni u „školama ubica”, ustaše su izvršile genocid nad srpskim narodom u NDH.

Istoričar