Horor za bračne partnere

„Gotovo da i ne znam ženu koja tvrdi da njen životni saputnik ne hrče. Istina, sve češće se i muškarci žale da njihove supruge „testerišu”. Iz iskustva moram da priznam da su žene daleko spremnije na žrtvu pa čak i da idu „pod nož” (ne bi li se oslobodile operativnim putem bučnog spavanja) ako je to u interesu partnera. Muškarci su drugačiji, više bi voleli odvojenu sobu, pa ako će da hrču, hrkaće u svojoj sobi. U ovakvim slučajevima odvojene sobe su definitivan način očuvanja braka.”

Pitkim jezikom, lakim i razumljivim stilom doktor Novak Vukoje u svojoj najnovijoj knjizi „Rez za miran san” tako uvodi čitaoce u opsežnu priču o hrkanju i apnei (kratkotrajnom prestanku disanja), medicinskim fenomenima koji nisu pod kontrolom naše volje i na koje mi ne možemo da utičemo.

Nadovezujući se na konstataciju da je hrkanje zapravo „bolest bračnog partnera”, bolest slušaoca, sunovrat romantike, ponor za svaku idilu ali i krajnji test koliko volite svog partnera, dr Vukoje navodi da su arhitekti i građevinari u jednoj anketi izjavili da je sve više klijenata koji traže da im se pri gradnji kuće ili stana projektuje posebna spavaća soba. Oni čak predviđaju da će u SAD do 2015. godine više od 60 odsto kupaca upravo insistirati na tome. Čak i u stambenim zgradama koje su završene mnogi su naknadno zahtevali podelu ovog kutka. Neki su insistirali i na zvučnoj izolaciji. Razlog je bilo isključivo to što neki od supružnika bučno spava. Drugi partner zbog toga nije u mogućnosti da sledećeg dana kvalitetno funkcioniše.

Baveći se problemom ronhopatije i noćnog gušenja više od dvadeset godina, ovaj priznati otorinolaringolog, koji je prvi u bivšoj Jugoslaviji izveo operaciju kod pacijenta koji je patio od obe neprijatne pojave, kaže da je hrkanje proglašeno za drugu po neprijatnosti buku koju proizvodi ljudski organizam.

Ronhopatija (medicinski naziv za hrkanje), od koje pate ljudi oba pola, svih rasa i na svim kontinentima (pojava je svojstvena i životinjama, naročito kućnim ljubimcima), ako se ne preduzme lečenje, traje do kraja života. Bez namere da nekog uplaši, dr Vukoje na početku svog krajnje profesionalno obrađenog i ilustrovanog štiva oprezno upozorava da hrkanje može preći u „terminalnu fazu poznatu pod imenom slip apnea” (noćno gušenje u toku spavanja). Tada, navodi on, obično ostavlja posledice na druge organe i sisteme što je veoma teško lečiti. Često pacijenti, pa i sami lekari, stanje potcenjuju navodeći da i mnogi drugi hrču pa su doživeli stotu, zašto da se leče od nečega što im ne smeta, kome smeta, ne mora da sluša i tome slično. Sve ovo je mnogo ozbiljnije kod hroničnih hrkača sa apneom, kod kojih je jedno proučavanje u SAD, sa aspekta seksualnosti, pokazalo da je oko 28 odsto odraslih, sa više od 30 godina, bilo nezainteresovano za seks usled smanjenog libida ili prisutne impotencije. Došlo se do zaključka da je to češći razlog mnogobrojnih razvoda brakova nego onaj bučni zvuk koji im remeti miran san.

Hrkanje je, dakle, horor svakog normalnog zajedničkog života.

Dajući kroz različita poglavlja hronologiju hrkanja i opisujući (operativno) kako ga „pobediti”, dr Novak Vukoje beleži da istraživači još nisu pronašli magični lek koji bi pacijentu trajno rešio problem.

Najzad, kaže autor ove knjige, istorija hrkanja je imala dug i težak put na koji nedvosmisleno podseća i 365 eksponata registrovanih u zavodu za patente SAD koji se čuvaju kao uspomena na mukotrpnu borbu čoveka protiv ove pojave. Fenomenu „bučnog spavanja” čak je posvećen i jedan muzej u nemačkom gradiću Alfeldu. Važi za najbizarniji u svetu.