Moravice više nisu srpske

Moravice – Priča o Moravicama, sve do pred poslednji rat, sa predznakom srpske, počinje daleke 1657. godine kada su, zapisaše to i hroničari, „Srbi bili apsolutni gospodari ovog dijela Gorskog kotara”. Mesto se prvo zvalo Moravica pa Muravica. Onda su to bile Donje Moravice pri Svetom Juraju, pa potom Komorske Moravice... Varoš se se u svojoj istoriji zvala i Kameral Moravice i Varanice... Ali i Hrvatske Moravice, dabome. Ime Srpske Moravice, ostalo je dok dekretom iz 1993. nestaje deo imena mesta koji je „Tuđmana i njegove podsećao na srpske agresore”. Danas su Moravice opet sa imenom od pre trista pedeset godina.

Srbi koji su davno naselili Moravice, Vrbovsko i Gomirje „pripadali su knezovima Frankopanskim i Zrinjskim koji su dopustili naseljavanje Srba misleći da će im došljaci služiti kao kmetovi”. Međutim, u knjigama osta zapisano da „Srblji ni čuti ne htjedoše da bi bili raja grofovima”.

Železnička pruga, koja od Zagreba ide prema Rijeci, podignuta u drugoj polovini devetnaestog veka, iz temelja menja izgled Moravica.

„Prolaskom prvog voza sve je krenulo nabolje. Bilo je svega. Bilo je dobro svima. Ni to nekima nije valjalo... Zbog toga se i dohvatilo oružja i počelo ratovati... Po završetku rata, mesto nam više ne nosi staro ime. Na mojoj ličnoj karti, pisalo je da sam rođen u Carevićima, kod Srpskih Moravica. Posle toga Carevići su bili kod Moravica. Danas u mojoj ličnoj karti piše da sam rođen u Carevićima ali u opštini Vrbovsko. Ni Moravica ni Srpskih više nigde nema”, uzdiše penzionisani prosvetar Nikola Carević.

Krajem 1768. godine u Moravicama je bilo pedesetak kuća sa oko 650 stanovnika, uglavnom Srba. Pedesetih godina prošlog veka bilo ih je gotovo četiri puta više. Danas, međutim, u Moravicama je tek oko hiljadu duša.

Najbrojnije su porodice Dokmanovića, Jakšića, Vučinića, Petrovića, Carevića, Rajnovića, Vučkovića i Hajdina. Koreni vladike Danila su iz Moravica. Baš kao i glumca Pere Kvrgića, i filozofa Gaje Petrovića i akademika Nikole Hajdina i...

Sveštenik Jelenko Stojanović koji u Srpskim Moravicama i Moravicama, službuje dvadeset i treću godinu, strahuje da bi „u Hrvatskoj moglo biti više pravoslavnih bogomolja nego u njima vernika”.

– Uz sve drugo sve više je Srba koji prelaze u drugu veru. Uglavnom u rimokatolike. I mladih je sve manje. Nema ih ni u crkvama jer u njih ne idu ni njihovi roditelji, kaže sveštenik Stojanović.

Na mesnom groblju, nedaleko od crkve Svetog Georgija, pola grobova ispisano je latinicom. Na mnogim krstačama danas se menjaju slova. Uglavnom se briše ćirilica kako bi se stavio latinični nadgrobni tekst. Radi to kamenorezac i klesar Viktor Herljević, iz desetak kilometara udaljene Ravne Gore. Hrvat je i katolik. Zna i ćirilicu. Po slovu tri i po kune.

– Nije važno da li ćirilicu izbrisati pa napisati latinicu ili obratno. Za mene je svejedno. Važno je da posao ide, kazuje Herljević.

Parohiji srpskomoravičkoj, veli otac Jelenko, pripada i Marindol Selo, u Opštini Črnomelj u susednoj Sloveniji.

– Vera briše granice. Tamo u Marindolu Selu sa četrdesetak numera pravoslavnih domaćina, na bogosluženje, u crkvu Svetih apostola Petra i Pavla, dolaze svi seljani. I svi oni krstili su svoju decu i venčavali se u mesnom hramu sagrađenom još 1759. godine. Sa lokalnim vlastima i komšijama nemaju ama baš nikakvih problema. Eto svake godine za Badnje veče dođu pred crkvu i katolici iz Črnomelja koji su se, nekada davno, odrekli svog pravoslavlja i prešli na drugu veru. Danas oni sa pravoslavcima zajedno pale badnjak podsećajući se vremena kada su pripadali jednoj vjeri, kaže na kraju sveštenik Jelenko Stojanović.