Kad Srbi „trampuju”

Narcisoidan, robustan, prebogat i politički nekorektan, Donald Tramp je postao savršeni miks tajkuna, rijaliti zvezde, kečera, Doka Holideja i političkog genija. Kauboj iz Njujorka poslagao je sve kockice, od Ilona Maska do Mela Gibsona, kako bi oduvao vašingtonski otuđeni establišment i ekstremne liberale. 
Potcenjivan i omalovažavan, politički desperado je u kampanji vesternizovane mitologije insistirao da u podeli uloga „dobar”, „loš”, „zao” objedini sve tri osobine i istakne ih kao svoje vrline, pokazavši da je politički čarobnjak i osmo svetsko čudo. Kako drugačije nazvati čoveka koji je preživeo dva atentata tokom kampanje i kojeg su američki mejnstrim mediji opisivali kao Hitlera, ali američkog, uz obaveznu mantru da je Donald smrtna opasnost za demokratiju. 
Ali predsednik Sjedinjenih Država je dostigao lestvicu oca svih populista Silvija Berluskonija i svakako da je njegov štab imao u vidu taj fenomen. Sve što bi druge upropastilo, Trampa je uzdizalo. Sve što drugima nije bilo dozvoljeno, njemu jeste. I ona polovina koja ga ne voli, potajno mu se divi, jer je on hodajući, urnebesni, šarmantni, arogantni i detinjasti, a istovremeno opaki životopis svakog Amerikanca i njihovih predaka koji su osvajali kontinent. Njegova poruka biračima, koja bi mogla da se pretoči u jednu rečenicu – Pogledajte mene i videćete sebe – bila je njegov zavodljiv, a neizgovoreni slogan biračima, daleko pristupačniji nego političke i pravne mantre koje su mu bile dosadne, poput onih koje su izgovarali timova tužilaca koji su ga progonili i timova advokata koji su ga branili. 
Ali to je Tramp i to je Amerika. 
Pala je noć i atmosfera u studiju Si-En-Ena tokom izborne noći postala je depresivna kada je postalo jasno da Donald Tramp pobeđuje na predsedničkim izborima. Karta koja je pokazivala plavi zid i kombinacije za pobedu Kamale velikom brzinom je crvenela. Novinari i analitičari su postajali snuždeni, analizirajući šta je pošlo po zlu. „Amerika nije glasala za Trampa koliko je ovo referendum o lošoj politici demokrata”, govorili su kao da se posipaju pepelom. Razmišljali su kako će se osećati Kamala Haris ujutru, kada ustane i vidi da je Amerika glasala za čoveka koga je nazivala diktatorom i fašistom koji će izazvati krvoproliće. 
Zaključili su da su za Donalda glasali latino muškarci, potom mladi koji su prvi put izašli na birališta, ali su ipak prevagu odnele žene iz predgrađa, koje nisu toliko marile za pitanje abortusa koliko zbog toga što nemaju novca da kupe osnovne životne namirnice. Hleb i puter od kikirikija, recimo. A kad smo kod kikirikija, Tramp je čak profitirao i po pitanju zaštite kućnih ljubimaca i to ne samo pasa i mačaka, već i globalno poznate veverice Pinat čiji je „duh” protrčao binom na kojoj je Kamala držala gubitnički govor.

Inflacija je pojela Kamalu Haris, nevidljivu potpredsednicu SAD koja je uletela u trku pošto je postalo jasno da predsednik Džozef Bajden zbog svog lošeg zdravstvenog stanja i jasnih znakova demencije ne može da iznese kampanju i da će ga Tramp samleti. 
Ali za razliku od Kamale, Džozef je politička gromada stare Amerike i onaj koji je odlučio da ga zameni kao da je u tajnosti radio za Trampa. Od onog trenutka kada je pod još spornim okolnostima sklonjen od moćnih igrača Baraka Obame, Amerikancima je bljesnuo pred očima jedan od najapsurdnijih događaja u istoriji predizbornih kampanja. Kako Bajden može voditi SAD, a nije u stanju da vodi predsedničku kampanju? Bilo je to političko samoubistvo prvog stepena. 
Prestrojavanja u strukturama američke moći postala su nezaustavljiva, iako su američki mejnstrim mediji i agencije za istraživanje javnog mnjenja pokušali da podignu rejtinge gospođe Haris. Lenji Stejt department, kako se naziva američki vašingtonski establišment, ostao je zarobljen u Fukujaminoj teoriji o konačnoj pobedi liberalne demokratije, dok su se savršeno isfenirani profesori prestižnih američkih univerziteta, poput Džoa Hopkinsa, unutar zatvorenih klubova i u TV studijima, predstavljali kao isključivi vlasnici licenci za izdavanje potvrde o rodoslovu demokrata. Tramp i njegov štab činili su sasvim suprotno od frazeologa Demokratske partije. Upadali su u paralelne svetove podkasta, striminga i ko će ga znati kakvih sve ćumeza internet sveta u kojima obitavaju mladi Amerikanci koji su pobegli od ekonomske katastrofe koja je pogodila njihove roditelje uništavanjem industrije i ekonomskim krahom, koji ih progoni još od 2008. godine. 
Beli heterosekusalni tinejdžeri, koji su u kultnoj seriji „Beli lotos” opisani kao najugroženija grupa u Americi, u Trampu su videli spasioca. Potom, Latinosi i Afromaerikanci pod diktaturom „vouk” kulture, padom standarda i ektremnim socijalnim podelama, ne mogu da podnesu da im sinovi dekretima postaju ćerke ili obrnuto, dok istovremeno rade po nekoliko poslova da bi preživeli. Ne samo duž linije kolebljivih država već i van Plavog zida, tradicionalnog industrijskog pojasa duž Amerike kojom je vladala Demokratska stranka, bez kucanja je ulazio Donald Tramp sa svojim ratobornim izjavama, najavljujući da će beskompromisno isušiti američku licemernu močvaru. 
Tramp i njegova ekipa shvataju promene koje se odvijaju, a onoga trenutka kada se Donaldu pridružuje Ilon Mask, najtajanstveniji čovek sveta, vizionar i uzgred, najbogatiji tip na planeti zemlji i univerzumu, verovatno sve do Marsa, postaje jasno da se unutar Amerike vrši transfer moći. Američka odlično obaveštena ptičica sa dobrim vezama u Republikanskoj i Demokratskoj partiji rekla mi je da su dve nedelje pre izbora najbogatiji bankari, menadžeri hedž-fondova i superkorporacija lično pozivali Trampa, zaklinjući se da su spremni da mu poljube ruku, kao novom američkom donu, čim se zatvore birališta. 
Ko nije bio spreman da to prepozna spada u školu političke naive, jer je i Džef Bezos, jedan od najbogatijih Amerikanaca koji se mota tu negde, pored Maska, kao vlasnik „Vašington posta”, odlučio da se ugledni politički dnevnik odrekne podrške demokratama i postane uređivački statusno neutralan. 
Tramp i Mask, blesaveći se u spotovima i nastupajući kao mačo tipovi u silnim višečasovnim gostovanjima u podkastima i alternativnim medijima, prodirali su u neistraženu, otuđenu Ameriku, prisvajajući je za sebe, dok su sa druge strane, počeli da otkupljuju pakete zlatnih akcija duboke države, postajući njeni suvlasnici. Naravno da duboku državu ne čine neki mračnjaci koji se kriju po mračnim sobama i loču krv umesto rujna vina, već su to šefovi megakorporacija, bivši i sadašnji šefovi obaveštajnih agencija ili predstavnici njihovih frakcija, kao i generali, bivši i sadašnji, koje okuplja zajednički interes, a to je kontrola globalnih tokova kapitala, finansija i medija. 
Otuda ne čudi što su Trampu, još pre zvaničnog objavljivanja izbornih rezultata, počele da rafalno pristižu čestitke svetskih lidera, među kojima je jedan od prvih bio i predsednik Srbije Aleksandar Vučić. On je takođe bio jedan od onih koji su znali rezultate mnogo pre nego što su Amerikanci počeli da glasaju. Ne samo zato što je na vezi sa Ričardom Grenelom već zbog toga što pripada igračima koji umeju da prepoznaju globalne procese i ugrade se u njihove tokove. 
Nije toliko bitno da li će Grenel postati državni sekretar ili savetnik za nacionalnu bezbednost Donalda Trampa, ali buldožer Rik je jedan od najpoverljivijih predsednikovih ljudi, a kako je jedno vreme bio izaslanik za Balkan i šef svih američkih tajnih službi, Srbi konačno mogu da kažu da imaju bliskog čoveka u samom ziguratu moći ideološki redizajniranog Vašingtona. 
Kako su se, konačno, i pre izbora, u anketama Srbi izjasnili kao narod koji ubedljivo najviše podržava Trampa van Amerike, predsednik SAD će na to najverovatnije obratiti pažnju. Sujetan kakav jeste, šef Bele kuće je pravio bele i crne liste onih koji su ga podržavali i onih koji su hteli da ga unište, te bi mogao da, prilikom dolaska u Evropu čiji zapadni deo poprilično prezire, poseti i Srbiju. Dočekali bi ga srdačnije od Putina. Ali dok Srbi „trampuju”, Albanci se prestrojavaju u hodu, pa se još razmatra da li je Bedžet Pacoli zaista bio u Trampovom štabu ili je poslao foto-šop. Dok se to otkrije, Pacoli verovatno već sprema kamen temeljac za spomenik Trampu. Onaj, Klintonov u Prištini, možda završi pored Tita. Negde u podrumu.