Hladni rat umesto vrućeg mira

Najava trećeg svetskog rata je za sada preuranjena – kako je to drugim povodom rekao Mark Tven u svom čuvenom oglasu, demantujući govorkanja o svojoj iznenadnoj smrti. Naravno, strepnja je opravdana, imajući u vidu činjenicu da nuklearna sila vodi masovni i razorni osvajački rat protiv svog suseda.

Odobrenje koje je američki predsednika Bajden dao ukrajinskim snagama da se američke rakete dugog dometa (ATACMS) mogu koristiti i za gađanje ciljeva unutar ruske teritorije, mera je koja predstavlja dodatnu eskalaciju u rusko-ukrajinskom ratu. Ipak, najveću eskalaciju predstavljala je sama agresija Rusije februara 2022. godine protiv Ukrajine, a u ovoj poslednjoj fazi – uključivanje severnokorejskih vojnika u rat. Iako nije isključena mogućnost neke vrste ruskih odgovora na najnoviju odluku Bajdenove administracije (poput lansiranja balističkih raketa na grad Dnjepar), ne vidi se razlog zašto bi Rusija širila sukob u momentu kad je strana koja u ovoj fazi dominira na frontu. Ruske snage već mesecima napreduju – naročito u Donbasu – i postepeno, iako vrlo teško i sporo i uz ogromne gubitke, osvajaju mesto po mesto.

Fransis Fukujama, neuspešni „prorok”, koji je još pre godinu dana sa sigurnošću govorio o porazu ruske agresije, očigledno je ponovo pogrešio. Veći ruski ljudski i materijalni resursi i nadmoć na liniji fronta, uključujući broj ispaljenih granata, kontrolu vazdušnog prostora, postepeno dovode do stanja kad se sve više postavlja pitanje o sposobnostima Ukrajine da nastavi rat „iscrpljivanja”, koji se vodi već duže od 1.000 dana. Ipak, ruska trenutna taktička nadmoć na frontu ne znači i stratešku pobedu. Sve dok se Ukrajina kako-tako drži i pruža otpor mnogostruko većem i nadmoćnijem susedu, ona je ta koja na duži rok dobija, čak i sa smanjenom teritorijom i milionima izbeglica. Cilj vladara u Kremlju je potpuno uništenje Ukrajine kao suverene države i sve ispod toga u suštini bi predstavljalo Putinov neuspeh. Trenutno je suštinsko pitanje koliko ukrajinski moral može da izdrži u uslovima kad su vesti sve nepovoljnije, u kontekstu pobede Trampa i mogućnosti smanjenja ili čak zaustavljanja pomoći od nesložnog Zapada.

Rusija je intenzivirala bombardovanje i uništavanje infrastrukturnih energetskih postrojenja Ukrajine, što podseća na način na koji je NATO tokom bombardovanja Srbije uticao na izvesnu demoralizaciju nakon što je struja u Beogradu i drugim gradovima počela da nestaje. Svake nedelje Rusija lansira do 800 krstarećih raketa i više od 500 dronova na ukrajinske gradove i energetsku infrastrukturu. Procenjuje se da je trenutno uništeno oko 60 odsto energetskih kapaciteta Ukrajine, što nagoveštava velike tegobe za stanovništvo na pragu nove zime.

Međutim, postoje i ruske slabosti. Procenjuje se da su vojni gubici Rusije oko 70.000 poginulih i više stotina hiljada ranjenih i povređenih vojnika. Rusi su bili primorani da „uvezu” severnokorejske vojnike, kako bi pokušali da potisnu Ukrajince iz oblasti oko grada Kurska. Ruska ekonomija je i pored otpornosti znatno pogođena, inflacija raste, a kurs rublje opada.

Sergej Karaganov, jedan od Putinovih ideologa u oblasti međunarodnih odnosa, napisao je: „Ili ćemo dobiti ovaj rat, ili ćemo se raspasti”. On zastupa tezu o egzistencijalnom karakteru sukoba za Rusiju i o potrebi ozbiljne pretnje koja uključuje eventualno korišćenje taktičkog nuklearnog oružja. U ovom smislu, Putin je početkom novembra ove godine ozvaničio novu doktrinu kojom je smanjen prag za donošenje odluke o korišćenju nuklearnih snaga. Ipak, ne vidi se da su se odnosi snaga na ukrajinskom frontu približili tom pragu.

Međutim, kako se rat produžava i eskalira, postaje i sve veća opasnost od incidenta, i to ne samo kad je reč o mogućnostima oštećenja neke od civilnih nuklearnih centrala. Čak sedam skladišta ruskog nuklearnog oružja, u kojima je deo od 5.580 bombi ruskog nuklearnog arsenala, nalaze se u dometu ukrajinskih raketa. Iako Ukrajinci nemaju cilj da gađaju ruska nuklearna skladišta, slučajni pad rakete ili drona mogao bi da izazove teške posledice.

Nakon najave dolaska nove američke administracije u januaru 2025. godine, čiji šef je isticao da mu Ukrajina – kao uostalom ni cela Evropa – nije spoljnopolitički prioritet, tema mira, odnosno prekida vatre, postala je dominantna. Trampova izborna obećanja obuhvataju i stav da treba „sprečiti treći svetski rat i uspostaviti mir u Evropi i na Bliskom istoku”. Ipak, Trampova politika je, u skladu s njegovim karakterom, nepredvidiva, a time i njegov eventualni plan za Ukrajinu. SAD ipak sebi ne mogu da dozvole poraz Ukrajine, kao što se ni Kremlj verovatno neće zadovoljiti samo osvajanjem petine susedne države, bez neke vrste bezbednosnih aranžmana u kontekstu budućih odnosa Ukrajine s NATO-om i zapadnim saveznicima.

Jačanje ukrajinske odbrane raketama dalekog dometa od strane Zapada ima cilj da se unekoliko „uravnoteže” odnosi snaga na frontu i da se Ukrajinci ohrabre i vojno ojačaju u periodu priprema za mirovne pregovore. Ali, kako je to neko rekao, lakše je predložiti mirovni plan, a mnogo ga je teže primeniti – posebno u uslovima nestabilne ravnoteže na frontu. Pregovori usred sukoba – bez jasne slike o pobedniku i poraženom – veoma teško dovode do sporazuma i njegove implementacije. Ovo je iskustvo bezbrojnih mirovnih pregovora, još od vremena pregovora o miru u Utrehtu u 17. veku (koji su trajali četiri godine, paralelno s vojnim operacijama), pa do neuspelih pregovora o prekidu vatre u Prvom svetkom ratu, ili brojnih (na desetine) pokušaja prekida vatre tokom poslednjih sukoba na Balkanu. Do prekida vatre može doći onda kad je zaraćenim stranama jasno da ne mogu da postignu svoje krajnje ciljeve vojnim putem, odnosno da bi nastavak rata mogao da ima negativnije posledice po njihov položaj nego njegov prekid.

Mirovni pregovori podrazumevali bi utvrđivanje linija demarkacije (verovatno manje-više po liniji fronta), demilitarizaciju prostora između zaraćenih strana (uz mogućnost slanja vojnih posmatrača UN i sl), kao i druge prateće aranžmane (razmena zarobljenika i sl). Međutim, mnogo će složeniji biti dogovor o dugoročnijem održavanju primirja, odnosno načinu održavanja bezbednosti Ukrajine (članstvo u NATO-u) i suvereniteta (demokratska vlast), nasuprot ruskim ciljevima pretvaranja Ukrajine u neutralnu zonu razdvajanja i političku „neutralizaciju”, kao minimum.

Bez obzira na konkretne uslove prekida vatre i odgovarajuće međunarodne garancije stranama, utisak ili narativ o tome ko je bolje „prošao” bitno će uticati na buduću dinamiku odnosa u Evropi. U načelu, prekid vatre verovatno će značiti da će „vrući rat” biti zamenjen „hladnim ratom” između Rusije i ostatka Evrope, koji bi mogao da traje i u narednim generacijama, slično stanju u posleratnoj Evropi podeljenoj gvozdenom zavesom.

U delu „Rusija je evropska zemlja” ruski filozof Vladimir Kantor je još pre 20 godina napisao: „Umesto ruskog evropejstva, svedoci smo podivljalih nacionalističkih i imperijalnih ambicija koje se obnavljaju u Rusiji i koje bi svetska pitanja rešavale nuklearnom kataklizmom.” Umesto evropske orijentacije, Kremlj je strateški izabrao „sto godina samoće”, evroazijsku perspektivu i lagano klizanje ka položaju mlađeg kineskog saveznika.

Predsednik Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista