Život u „pljačkaškoj eri”

Stotine građana blokirale su ovih dana ulice gruzijske prestonice Tbilisija u pokušaju da spreče ozvaničenje rezultata nedavnih parlamentarnih izbora, na kojima je najviše glasova dobila vladajuća partija „Gruzijski san”. Demonstracije su pokrenule prozapadne organizacije nezadovoljne čvrstim političkim ekonomskim vezama njihove zemlje sa susednom Rusijom.

Oglasio se i Evropski parlament saopštenjem da ne priznaje rezultate glasanja, a šef evropske diplomatije Đuzep Borelj zahteva od EU da se ovdašnjim organizacijama „civilnog društva” u to ime dodeli nemalih 100 miliona evra. Slično se dešava i u Moldaviji, Abhaziji, Rumuniji…, pa i kod nas. Svuda gde je mišljenje naroda suprotno već odavno izlizanoj definiciji demokratije. Jednostavno, određene kategorije društva smatraju da je život izvan tzv. zapadnih vrednosti nedostojan čoveka, nemoguć, pa i – poguban.

I tako, našli smo se pred dilemom: da li je danas uopšte moguće održati bilo kakve izbore – predsedničke ili parlamentarne – a da je jedina validna potvrda njihovog ishoda ona koju daju nadležni sa Zapada? Sudeći prema aktuelnim događajima, reklo bi se – ne. Prava odluka izbornih učesnika i građana koji su izašli na birališta pada u duboku senku „mišljenja vrhovnih gazda”, skrivenih negde u Vašingtonu, Londonu ili Briselu. I isključivo u pomenutim centrima. Uostalom, i novoizabrani američki predsednik Donald Tramp bio je precizan: buduća vlada u Ukrajini biće – prozapadna. Hteli to tamošnji građani ili ne. Drugi svetovi sem zapadnog, jednostavno, nemaju pravo na postojanje.

Da bi se pomenuto ostvarilo, ne žale se pare, politički pritisci, ratovi, „obojene revolucije” (originalne ili ponovljene), pa ni pokušaji likvidacije pojedinaca (slovački premijer Robert Fico). Pored već pomenutih 100 miliona evra za gruzijsku opoziciju, nedavno je i za „prozapadnjake” u Moldaviji odvojeno čak 1,8 milijardi. O Ukrajini, koja je do sada sabrala više od 300 milijardi, da i ne govorimo. Tamo izbora, doduše, nije bilo, ali pare su date upravo da ih i ne bi bilo. Jer već je na vlasti prozapadni čovek, spreman da svoju zemlju, pa i njene žitelje, proda kome god zatreba. Dodajmo i podatak da su SAD krajem leta širokogrudo nudile svojim građanima nemačkog porekla „finansijsku potporu” da putuju u postojbinu na pokrajinske izbore i tamo glasaju za krajnje desničarsku partiju Alternativa za Nemačku.

Želja da se ceo svet potčini Zapadu nije ni nova ni nerazumljiva. Pogotovo danas, kad je čak i Amerika počela više da vodi računa o sopstvenim resursima. Istovremeno, Evropa se, sem istočnog dela kontinenta, pretvorila u pukog potrošača, pošto su zalihe koje joj je priroda darovala kako bi je pretvorila u centar sveta odavno iscrpljene. Pogrešno vođenom politikom tog centra nekadašnje kolonije danas su bukvalno naterane da počnu da razmišljaju o sopstvenim interesima i traže bolje partnere. Posebno one u BRIKS-u. Sve je to neizbežan proces, tek povremeno remećen nasilnom ljudskom delatnošću.

„Pare vrte svet”, pevala je Lajza Mineli. Ipak, ono na šta „demokratski Zapad” definitivno ne želi da pristane jeste da našu planetu nastanjuju različite civilizacije i da ne razmišljaju i osećaju svi širom planete na jednak način. U vremenu kad se odnos snaga merio posedovanjem vatrenog oružja nasuprot luku i streli, nametanje sopstvene volje je i moglo da ima efekta. Danas – ne.

Pa ipak, promocija „zapadnih vrednosti” kao jedinih prihvatljivih ne posustaje. U upotrebi su nova oružja: mito, delovanje već pomenutog „civilnog društva”, „nezavisnih medija”, grupa za pritisak, lažiranje izbornih rezultata… Ukratko, sve što bi većinu građana trebalo da natera da misle onako kako to žele u pomenutim centrima moći. Bez obzira na to da li ovo pomenutim građanima odgovara i da li im otvara perspektivu za prosperitetniju budućnost. A, sudeći prema dosadašnjim iskustvima, uglavnom je suprotno.

Posebno delikatna, kako rekosmo, jeste situacija na Starom kontinentu, već duže od veka duhovno i na svaki način podeljenom na dva sveta. U oba su danas na vlasti voljom građana izabrani i partije i lideri. Ali oni koji se ne potčine „kriterijumima i jasnim zahtevima Zapada” džaba su krečili. Njihovo mišljenje ne uzima se u obzir. Makar bilo u opštem interesu. Jednostavno, nije ga potvrdila vašingtonsko-briselska birokratija. Evropa može da postoji samo kao zajednička država, a nikako kao – zajednica država. Suverenitet je prebačen na grnčarski sto i zna se ko je nadležan da ga oblikuje. Pa zar nisu SAD sa svojih 50+ država najbolji primer?

U to ime, a prema predsednici Evropske komisije Ursuli fon der Lajen i sličnima, treba stvoriti jedinstvenu vojsku, religiju, tajnu policiju, poreski sistem, medije... ubiti svaku različitost (sem u vekovima pljačkom sticanom bogatstvu), slepo slediti put koji su utrli svetski hegemoni. Jer, zašto menjati ono što funkcioniše i nepotrebno unositi nemir u narod? Informacije i podaci koji stižu iz zapadnih izvora prihvataju se kao neprikosnoveni, iako su se previše često pokazali netačnim, pa i svesno lažnim ili provokativnim. Neretko su upravo tako započinjani i ratovi. Posebno na Bliskom istoku, u Južnoj Americi, Jugoslaviji, Ukrajini…

Sve navedeno ne znači da i drugi ne upliću svoje prste u dešavanja po raznim delovima sveta. Ali oni to ne rade „demokratskim metodama”. Njihove pare nisu rezultat „samopregornog rada slobodnih građana, kao u SAD”, u čijim pojedinim južnim državama ropstvo i dalje figurira kao pozitivna i normalna stavka. I dok američke bombe ubijaju „milosrdno”, kao svojevremeno na Balkanu, one tuđe to čine – nemilosrdno. Genocid se kao pojam na Zapadu ne priznaje, osim ako se ne povezuje s nekim angloameričkim suparnikom. Ni Organizacija ujedinjenih nacija se u vezi s tim ništa ne pita.

I do čega smo došli? U vremenu kad poniženi narodi dižu glavu i pokušavaju da se otresu „zapadne more” svaki takav pokušaj suočava se s takozvanim obojenim revolucijama, pronalaskom zapadnih političkih mešetara s kraja 20. veka. Sve su slične i sve se dešavaju u zemljama istočne Evrope, i to baš u onima čija prirodna bogatstva, rude, energenti, ljudska radna snaga nisu izraubovani do te mere da više, jednostavno, ne mogu da služe prirodnim vlasnicima, već moraju da se stave u funkciju zapadnih kompanija i finansijskih moćnika.

Socijalizam i kapitalizam su odavno umrli. Ideologija je izgubila svaki smisao, pa i privlačnost. Ušli smo u pljačkašku eru. Pa ko izdrži...

Novinar „Politike” u penziji

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista