„Nezavisni” mediji

Evo kratke analize uloge medija koji sebe zovu nezavisnim, u poslednjih desetak godina i jednog paradoksa u vezi s tim. 
1. „Nezavisni mediji” selektuju opozicione lidere, a u skladu sa Đilasovim potrebama. Znači, onakve koji će da rade prljave poslove: da lažu, kleveću, izmišljaju afere, šire paniku, pozivaju i vrše nasilje itd, a koji neće i ne mogu da ugroze Đilasov primat (primeri: Marinika, Borko, Lazović, Miki, Milivojević, Ćuta...). Svi koji su bili Đilasova potencijalna konkurencija eliminisani su sa scene cenzurom na Šolakovim medijima (Tadić, Jeremić, Vlada Gajić, Glišić...). 
2. Lažno nezavisni mediji 24/7  kriminalizuju, hitlerizuju i satanizuju Vučića i njegov režim. Paralelno dovode „intelektualce”, ekstremiste, julovce, psihopate i barabe različitih profila koji govore kako se Satani, nepomeniku i Hitleru može i mora suprotstaviti na svaki način i otvoreno pozivaju na nasilje, dok većina sagovornika to radi prikriveno: govoreći da izbori nisu rešenje – što znači, rešenje je ulično nasilje. 
3. Pomenuti mediji služe kao Kurtijev megafon: šire svaki spin, svaku izmišljotinu i podmetačinu koja stiže iz Kurtijeve kuhinje. Prenose svaki antisrpski šovinistički i klevetnički tekst nastao u regionalnim medijima istog vlasnika, ali i sve plaćene PR tekstove koje Kurtijeva mašina objavljuje u različitim inostranim medijima, naravno, sve to bez ikakve distance, provere ili zadrške – kao da je sve napisano Božja reč koja se ne dovodi u pitanje. 
4. Lažno nezavisni mediji poslednjih desetak godina organizuju i rukovode svim protestima nastalim na lešinarenju: od „1 od 5 miliona”, preko korone, litijuma, Ribnikara, do tragedije u Novom Sadu. Reporteri na tim protestima ne ponašaju se kao izveštači, već kao vođe grupe: oni usmeravaju, oni pozivaju gledaoce da se priključe, sugerišu sagovornicima šta treba da kažu, otkrivaju gde nema policije, oni negiraju i relativizuju očigledno nasilje, a ukoliko ga je nemoguće negirati, istog momenta nasilnike proglašavaju „Vučićevim batinašima” i „ubačenim elementima”. Ako neki od „Vučićevih batinaša” i bude uhapšen (što je retkost), u „nezavisnim medijima” on istog trena postaje „naše dete”, „mirni građanin” i „žrtva Vučićeve represije”. 
Kako vreme prolazi, ti su protesti sve nasilniji i sve je jasnija tendencija da se verbalno nasilje materijalizuje u uličnu linč rulju sposobnu da izvršiti prevrat. Svako nasilje, uključujući i blokade saobraćajnica, „nezavisni” proglašavaju za legitimno, izmišljajući kvalifikacije tipa „komemorativna blokada”, pa je pored legitimizacije nasilja i upotreba oksimorona moronima postala prihvatljiva. 
5. U histeriji koju sada proizvode „nezavisni” prag delovanja snižen je u meri da se za potrebe staljinističkih „revolucionara” politički manipuliše studentima, ali i maloletnom decom iz srednjih škola, što predstavlja nasilje nad decom, ali zbog koga se stručnjaci za borbu protiv nasilja, zavaljeni u svoj konformizam i nevoljni da se izlože targetiranju i verbalnom linču „nezavisnih medija” i njihovih internet botova, ne oglašavaju. 
Trenutno traje promocija „studentskog protesta” na lažno nezavisnim medijima. Njih uporno nazivaju „studentskim” iako blokadu organizuju, predvode i većinski čine stranački i NGO aktivisti koji čine manje od 3% ukupnog broja studenata, dok ogromna većina studenata ne blokira ništa i čeka da nastavi sa slušanjem predavanja i polaganjem ispita. Ta manjinska grupa studenata odluke donosi u „plenumu”, znači, na kozačkoj skupštini, pa odluke i zahtevi postaju svakodnevno promenljivi, fluidni, a ispunjenje zahteva od strane vlasti se time obesmišljava, negira i pokazuje da zahtevi nisi bitni, da povod za „bunt” nije nešto konkretno i opipljivo, već da sve ovo za svrhu ima omasovljenja stranačkih blokada ulica, koje građane nisu izvele na ulice, pa se pronašao alternativni rezervoar ljudskog materijala među studentima. 
I sad dolazimo do paradoksa. 
Otkako traju „studentski protesti”, i otkad nema u kadru Dragana Đilasa i njegovih „lidera”, slika je oživela, postala zanimljivija za gledanje (nažalost, nema se šta čuti, ali i gledanje je nešto). Što duže traje slika u kojoj su studenti aktivisti, to je manje Đilasa i njegovih opozicionara i to se manje oseća potreba za njima. Ako studente-aktiviste ne spreče predstojeći praznici i raspust, bojim se da će eliminacija stranačkih vojvoda postati prirodna i normalna stvar i da će oni, svi skupa, završiti, što bi rekao drug Lenjin, na ropotarnici istorije. Paradoks je u tome što mediji koji su u funkciji potreba Dragana Đilasa, nesvesno, ali vrlo efikasno, rade protiv njega.

*Marketinški stručnjak

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista