Nova verzija prve srpske opere

Nova verzija prve srpske opere „Na uranku” Biničkog izvedena je u dva čina, ali bez intermeca i u novoj orkestraciji dirigenta Janoskog (prethodnu je načinio Angel Šurev), koja je prilagođena mogućnostima ansambala u Kragujevcu. Tako je ona umekšana jer je orkestar sastavljen takoreći samo od gudača, i ima 23 člana i nešto sasvim malo drvenih duvača (flaute, klarineti). S obzirom na to da je prethodne godine ova opera izvedena uz pratnju klavira, ovo je prvo pravo izvođenje, sa solistima, horom i orkestrom, veoma dobro zamišljeno i prilagođeno mogućnostima scene (da bi orkestar uopšte stao, skinuto je nekoliko redova gledališta u parteru). Imajući u vidu glad publike u unutrašnjosti Srbije za operom, mislimo da bi svaka pozorišna scena mogla na isti način da se adaptira, takoreći i svaka opera svede na kamerni sastav.

Sve postojeće kragujevačke muzičke snage učestvovale su u projektu. Najpre pravi i veliki hor („Liceum”, pripremio ga je Miloje Nikolić) odličan; glumio je, igrao, lepo izgledao u originalnoj srpskoj narodnoj nošnji (KUD „Abrašević”) vokalno svež, izveo rumunsko kolo sasvim uspešno. Osnovu orkestra činili su članovi gradskog kamernog orkestra „Šlezinger”, zatim profesori i studenti FILUM-a, profesori i učenici muzičke škole...

Na prvoj predstavi glavne uloge su bile poverene Violeti Pančetović-Radaković (Stanka), Nataši Jović (majka), Vojislavu Spasiću (Rade) i Vuku Matiću (Aga) – skoro u potpunosti „beogradskoj podeli” o kojoj smo pisali tokom prošlogodišnjeg nastupa. Ovom prilikom pratili smo reprizu, kada su skoro sve uloge pevale „domaće snage”, sa fakulteta i iz muzičke škole, pa se može reći da je ova predstava bila u potpunosti „kragujevačka”. Prilikom sledećih predstava (ako ih bude) koristilo bi da se istaknuti studenti kragujevačke akademije, takođe, izmenjaju i oprobaju na sceni, kao i talentovani studenti pevanja sa drugih fakulteta.

Ako je solistima i nedostajalo scenskog iskustva, a ni treme nije manjkalo – mora se razumeti, nekima je to bio i prvi izlazak na „daske”, pred svojim učenicima i kolegama – ljubitelji muzike su, međutim, obe večeri u potpunosti ispunili gledalište.

Marina Trajković-Bidžovski (Stanka) uz scenski šarm pokazala je zavidne visine, zdrav i voluminozan glas i sve razloge da se bavi solističkom karijerom. Još jedna Kragujevčanka, ovoga puta Ruskinja Tanja Nerandžić, mecosopran snažnog najdubljeg registra, ogledala se prvi put na domaćim scenama u ulozi majke Anđe, vokalno ubedljivo, pojavom i glumom primereno. Pokretač i višestruko zaslužan za ceo projekat bio je tenor Vojislav Spasić, koji je od organizacije, marketinga i pripreme predstave učestvovao do njene potpune realizacije, ostvarujući i sam ulogu Radeta snažnim dramskim bojama kojih se ne bi postidela ni beogradska Opera. Ulogu Age pevao je i ranije, i na obema predstavama, mladi bas beogradske Opere Vuk Matić, sjajne pojave, odlične vokalne tehnike, profesionalnog stava i umeća. Ako je amaterizam u nekim trenucima preovladavao na sceni, njegov nastup je upravo plenio profesionalnim odnosom.

Dirigent Miodrag Janoski, pored odlične prerade i orkestracije, uz svesrdnu pomoć koncertmajstora Vladimira Koha, mnogo je uradio na orkestarskom zvuku i na ukupnim zvučnim odnosima; reditelj sa ogromnim iskustvom, Borislav Popović, simbolima je istakao suštinu drame (krst i polumesec bili su emitovani na filmskom platnu) a mnogo mladih i neiskusnih ljudi razigrao je na sceni i učinio ih ubedljivima, uprkos naivnosti zapleta u operi.

Nadamo se da „kragujevački eksperiment” na operskom planu ima svoj nastavak i da se neće okončati dvema predstavama. U istorijskom, kulturološkom i muzičkom smislu – doprinos je ogroman i nemerljiv.