Ma­lo­gra­đa­ni u srp­skoj politici

Po­li­tič­ki ma­lo­gra­đa­nin je stal­no ne­čim ne­za­do­vo­ljan i če­sto svo­je lič­ne fru­stra­ci­je, unu­tra­šnji jad i jed, po­ti­sku­je, ra­ci­o­na­li­zu­je i pri­ka­zu­je kao za­la­ga­nje za op­šte dru­štve­no do­bro. Po­li­tič­ke sta­vo­ve i uve­re­nja for­mi­ra bez pro­mi­šlja­nja, ta­ko što ih po­ku­pi ne­gde us­put i uz­gred, uzi­ma ih „u pa­ke­tu”, po­što mu oni slu­že kao svo­je­vr­sna ula­zni­ca u „po­sve­će­ne” so­ci­jal­ne kru­go­ve (krug dvoj­ke?) či­ji dru­štve­ni sta­tus mi­sli da za­slu­žu­je i pri­želj­ku­je se­bi da obez­be­di.

Na ovaj, kon­for­mi­stič­ki, na­čin, pra­te­ći mo­du i tren­do­ve, on usva­ja i po­li­tič­ke ide­o­lo­gi­je (ako ih uop­šte ima). Ko­mu­ni­sti, na­ci­o­na­li­sti, neo­li­be­ral­ni glo­ba­li­sti – sa sta­no­vi­šta svog unu­tra­šnjeg psi­ho­lo­škog i spo­lja­šnjeg lu­kra­tiv­nog po­ri­va da se uvek pri­pa­da „po­bed­ni­ku” – nje­mu su svi isti, isti, i isti. Ma­lo­gra­đa­nin se uglav­nom po­li­tič­ki in­for­mi­še po­sred­stvom ne­pro­ve­re­nih gla­si­na i soč­nih tra­če­va. U tu svr­hu re­dov­no od­la­zi na svo­je „ne­za­vi­sne me­di­je”, po dnev­nu do­zu adre­na­li­na. A kad je već ta­mo, re­dov­no pri­su­stvu­je se­an­sa­ma dvo­mi­nut­ne per­so­na­li­zo­va­ne mr­žnje, fo­ku­si­ra­ne na ar­he­tip­skog Ne­pri­ja­te­lja (ko­je opi­su­je Or­vel).

I, oba­ve­zno, na si­ro­ma­ha di­že no­gu. Nje­gov dog­mat­ski „ti­ket-men­ta­li­tet”, ri­gid­nost mi­šlje­nja i ge­ne­ral­na pred­ra­sud­nost, one­mo­gu­ća­va­ju mu da stek­ne re­al­nu sli­ku o po­li­tič­koj i dru­štve­noj stvar­no­sti, po­što ih po­sma­tra se­lek­tiv­no: pri­me­ću­je sa­mo ono što mo­že da po­tvr­di nje­go­va pre­du­be­đe­nja, a pre­ne­bre­ga­va sve što bi mo­glo da ih opo­vrg­ne. Sto­ga, to što tra­ži obič­no i na­đe. Ta­ko is­pa­da da je uvek u pra­vu. Kao ve­či­ti „sa­put­nik” po­pu­lar­nih po­li­tič­kih tren­do­va, po­li­tič­ki ma­lo­gra­đa­nin, tek po­ne­kad, kad mu je baš do­sad­no, ume­sto u ka­fić ili šo­ping mol, ode u šet­nju – na ulič­ne pro­te­ste opo­zi­ci­je. Da bi na­pra­vio „sel­fi” s ne­kim od tre­nut­no po­pu­lar­nih po­li­tič­kih se­le­bri­ti­ja. 

Sloj po­li­tič­kih ma­lo­gra­đa­na mi­sli da su, za raz­li­ku od nas osta­lih, za­slu­ži­li da bu­du Evro­pej­ci – a da im mi to ne da­mo. Ge­ne­ral­no, u sve­mu su od­ro­đe­ni. Dok se „pro­sti puk” tvr­do­gla­vo dr­ži od­bra­ne ne­kih (tra­di­ci­o­nal­nih) vred­no­sti, oni se ra­do­sno pre­pu­šta­ju „ni­hi­li­stič­koj is­pra­zno­sti kon­zu­me­ri­zma”. Dok se „sen­dvi­ča­ri” ve­ćin­ski za­la­žu za oču­va­nje su­ve­re­ni­te­ta i in­te­gri­te­ta dr­ža­ve, me­đu ma­lo­gra­đa­ni­ma vla­da pra­va po­ma­ma za hr­vat­skim pa­so­ši­ma i očaj­nič­ka po­tra­ga za ba­ba­ma Ma­đa­ri­ca­ma, ne bi li na­šli uhle­blje­nje u Evrop­skoj uni­ji, pre ili bez nas. Dok „sto­ka” ja­sno pra­vi raz­li­ku iz­me­đu dr­ža­ve i vla­sti, oni se ne li­be da ko­lju vo­la zbog ki­le me­sa.

O se­bi ima­ju ne­re­al­no po­zi­tiv­nu sli­ku ko­ju, ka­ko ve­ru­ju, ne­po­vrat­no kva­ri to što pri­pa­da­ju na­ma. Ovo ob­ja­šnja­va za­što upra­vo me­đu nji­ma ima naj­vi­še „sa­mo­mr­žnje” i na­ci­o­nal­nog „sa­mo­po­ni­šta­va­nja”. Ni­je im la­ko: pri­pa­da­ju stig­ma­ti­zo­va­nom i oma­lo­va­ža­va­nom na­ro­du pa­ri­ja, a že­le­li bi da bu­du ili da se ose­ća­ju kao ari­jev­ci.  

Za­to, ako ču­je­te „ni­ko kao mi” ili „ovo­ga nig­de ne­ma”, ne­moj­te se va­ra­ti: oni vas ne hva­le, već vas se sti­de. A ako ka­žu „svi smo mi g.... (ili psov­ka po iz­bo­ru)” ni­su pre­stro­gi pre­ma se­bi; oni to mi­sle na nas. Ru­že­nje sop­stve­nog na­ro­da je­ste psi­ho­lo­ški, sim­bo­lič­ki, gest „na­pu­šta­nja” sop­stve­ne pro­ka­že­ne gru­pe ka­da ne po­sto­ji mo­guć­nost da iz „ove i ova­kve” ze­mlje stvar­no pre­beg­nu u ne­ki „nor­ma­lan” i vi­še vred­no­van svet. 

Za ma­lo­gra­đa­ne u po­li­ti­ci ka­rak­te­ri­stič­no je da sna­žno po­li­ti­zu­ju sva­ki is­kr­sli dru­štve­ni pro­blem i po­la­ri­zu­ju sta­vo­ve oko po­li­tič­ki sa­svim ne­u­tral­nih te­ma iz sva­ko­dnev­nog ži­vo­ta: od od­lu­ke kuć­nog sa­ve­ta o op­štin­skim sub­ven­ci­ja­ma za kre­če­nje fa­sa­de („ko sto­ji iza to­ga?”), do pro­jek­ta zdrav­stve­ne evi­den­ci­je škol­ske de­ce („oni pri­ku­plja­ju po­dat­ke o na­ma!”).

Po­li­tič­ki ma­lo­gra­đa­ni su, ina­če, iz­gu­bi­li kon­tro­lu nad sop­stve­nom de­com, ali je za­to ima­ju nad ško­lom i na­stav­ni­ci­ma. Sa­ve­ti ro­di­te­lja dav­no su pre­sta­li da bu­du sa­ve­to­dav­na – i po­sta­li na­red­bo­dav­na – te­la u škol­skom si­ste­mu. To naj­vi­še do­la­zi do iz­ra­ža­ja u vre­me­nu po­li­tič­ke kri­ze u dru­štvu, ka­da svo­ju po­li­tič­ku ostra­šće­nost i mr­žnju agre­siv­no pro­te­ži­ra­ju i na­me­ću dru­gi­ma pod pa­ro­lom „ne­zna­nje je (po­li­tič­ka) moć”. I na taj na­čin uno­se raz­dor i po­de­le me­đu na­stav­ni­ke i ro­di­te­lje, mo­ral­no kva­re sop­stve­nu de­cu i tra­u­ma­ti­zu­ju de­cu ne­is­to­mi­šlje­ni­ka. 

Upra­vo ovaj sloj po­li­tič­kih gra­đa­na glav­ni je ge­ne­ra­tor te­o­ri­ja skri­ve­nih na­me­ra, pre­no­snik pred­ra­su­da i ste­re­o­ti­pa i ka­ta­li­za­tor one tok­sič­ne dru­štve­ne kli­me ne­to­le­ran­ci­je ko­ja već go­di­na­ma ra­za­ra na­še dru­štve­no tki­vo, po­spe­šu­ju­ći po­de­le i ne­tr­pe­lji­vo­sti. Naj­po­gub­ni­je za de­mo­krat­sko dru­štvo je­ste to što je po­li­tič­ka is­klju­či­vost ma­lo­gra­đa­na us­pe­la da za­to­mi nor­mal­ne, sva­ko­dnev­ne, raz­go­vo­re o ak­tu­el­nim dru­štve­nim i po­li­tič­kim pi­ta­nji­ma u okvi­ru užih so­ci­jal­nih gru­pa, ko­je dru­štve­ne mre­že ne mo­gu da na­do­me­ste.

Oni su, na­i­me, sprem­ni da i svo­je ro­đa­ke, pri­ja­te­lje i ku­mo­ve – uko­li­ko se s nji­ma po­li­tič­ki ne sla­žu – ba­ce na lo­ma­ču na ko­joj bi že­le­li da spa­le omra­že­nu stran­ku, po­li­tič­kog li­de­ra ili vlast. Na taj na­čin one­mo­gu­ća­va se raz­me­na mi­šlje­nja i kon­struk­tiv­ni di­ja­log iz­me­đu po­je­di­na­ca i dru­štve­nih gru­pa ko­ji bi mo­gli da do­pri­ne­su ob­li­ko­va­nju de­mo­krat­skog jav­nog mnje­nja, ta­ko neo­p­hod­nog da­na­šnjoj Sr­bi­ji. 

*So­ci­jal­ni psi­ho­log, pro­fe­sor uni­ver­zi­te­ta, u pen­zi­ji

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista