Intelektualci i svetina

(„Šta, niko neće na posnu daću? Pa, dobro, ja ću”)

Današnje ulične proteste i studentske blokade podržava (vodi i režira) deo privilegovane društvene elite. Reč je, uglavnom, o intelektualcima i onima koji se tako osećaju. To je ona klasa isporučilaca intelektualnih usluga i kulturnih sadržaja (akademskih profesora, novinara, glumaca i drugih radnika u kulturi) koja već više od dve decenije pokušava da udene srpsku demokratiju u Prokrustovu postelju svojih dogmatskih, zapadnocentričkih, stavova i uverenja. Mnogi od njih su na Miloševiću i „devedesetim” izgradili svoje karijere (i još ponešto). Mada su profesionalno i moralno desetkovani u doba tranzicije, i dalje su u potrazi za nekim „tiraninom” koga bi trebalo nedemokratski svrgnuti sa vlasti i „nacionalistom” koga bi mogli tajno poslati pred sud za ratne zločince. I, na taj način, uskom krugu istomišljenika i široj „međunarodnoj zajednici” preporučiti svoja ideološka i druga preimućstva. Ovaj deo srpskih intelektualaca često misli da je sa akademskom titulom posisao i antirežimski sentiment, usmeren protiv bilo kog „režima” – nešto kao „noblesse oblige”. Ovakav načelan i krajnje neobavezujući stav trebalo bi da ih, na asocijativnom nivou, nekako poveže sa nekadašnjim socijalističkim disidentima i njihovom borbom protiv autoritarnih režima, u „vunenim vremenima” kada je to uključivalo stvarna materijalna i sva druga žrtvovanja. U ovo vreme, pak, to im – bez ikakve lične žrtve (čak, dobro uhlebljenim) – obezbeđuje ugled i priznanje i pre nego što su, intelektualno i akademski, bilo šta postigli. Ili, uprkos tome što su postigli. Osim toga, način na koji veliki broj njih definiše svoje političke interese bitno je određen njihovim statusnim položajem „pola ribe, a pola devojke”: jednom nogom (džepom) u državnim ustanovama, a drugom na dobro plaćenim, spolja finansiranim „projektima”. To znači da su samo delimično povezani sa intelektualnom i kulturnom produkcijom koju usmeravaju akademski i umetnički, netržišni i vanpolitički, ciljevi i vrednosti. Umesto toga, oni su već decenijama glavni nosioci i promoteri pseudonaučnih i pseudoumetničkih sadržaja, specifičnog „kulturnog kapitala” koji su spremni da prodaju onome ko da više.

Na političkoj sceni Srbije već duže vreme gledamo neke od ovih novokomponovanih disidenata različitih fela. Na primer, profesore sociologije koji smatraju da nije dovoljno društvo tumačiti. već ga treba rušiti, a „politički devijantne” društvene grupe juriti, daviti ili besiti (s Božjom pomoću ili bez nje). I psihologe, u ulozi astrologa, koji postavljaju kliničke dijagnoze „na daljinu”; pa za svakoga ko odstupa od njihovih standarda političke „normalnosti” tvrde da je ili glup ili lud. Pa, profesore prava i politikologe koji smatraju da bi definicija pojma „diktator” mogla biti „etiketa na pošiljci kojom se predsednik države isporučuje u Hag”. Zatim, istoričare koji (sasvim neistorično) naciji pripisuju večite i neizlečive „endemske bolesti” genocidnosti i etničke mržnje. Profesora etike koji svira u diple. Novinare na zadatku ratno-huškačkih izveštača. Najzad (mada ne i najmanje važno) karikaturiste koji tako dobro crtaju da se pitamo što im je potrebno još i da misle; u tom domenu, naime, stalno upadaju u logičke pogreške tipa „reductio ad Hitlerum” i tako samo traće svoj ugled i talenat.

Posebno čudi, naizgled neobjašnjiva, neproporcionalna zastupljenost filmskih i pozorišnih umetnika u srpskoj politici. Čini se da je njima svejedno odakle će fanove regrutovati, a neomiljeni političari, bez programa i ideja, rado se grebu za njihovu popularnost. S tim u vezi, nije bez značaja činjenica da će u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju uskoro biti više popularnih nego zaslužnih. Ipak nam se čini da je ovde presudan primer Zelenskog: nema u istoriji glumca koji je više zarađivao.

Uvek sam verovala da intelektualac ima uzvišenu misiju u društvu, tj. da bi njegova delatnost trebalo da bude prepreka neznanju, intelektualnoj zadrtosti i neslobodi mišljenja. Godine obitavanja u zatvorenim krugovima istomišljenika dovele su do toga da jedan broj srpskih intelektualaca upravo bude uhvaćen u zamku grupnog dogmatskog mišljenja („groupthink”). To ih sprečava ne samo da „slobodno” misle, već uopšte da „misle”. Oni danas nisu u stanju da na realističan i balansiran način posmatraju i ocenjuju probleme društva, kao i da racionalno deluju u cilju njegove promene. Umesto toga, sebe vide kao superiorne u odnosu na ostatak društva, smatrajući da imaju bogomdanu „misiju moralnih izaslanika” Dobra u borbi protiv apsolutnog Zla. Stoga, zastupaju i javnosti plasiraju manihejsku sliku društva, sa rigidnom podelom na „naše” i „njihove”, među kojima nema pomirenja i kompromisa. Otuda oni zaprepašćujući izlivi „mržnje uma” koje vidimo u javnim nastupima cenjenih intelektualaca, koji, očigledno, „umeju da mrze kao prave literate”. Suprotno predstavi o „nezavisnom intelektualcu”, u ovim krugovima danas postoji snažan pritisak ka „konformiranju”: niko ne sme ostati neutralan, svako „mora” politički da se opredeli. Iz toga proističu iste „predrasude i stereotipi o neistomišljenicima” koje, po prirodi stvari, grupa nikada ne uspeva da preispita u svetlu činjenica. Sposobnost testiranja svojih uniformnih, monohromatskih, stavova dodatno je umanjena predstavama koje o društvenoj i političkoj stvarnosti, odnosno o Neprijatelju (ma ko to bio) konstruišu „njihovi” mediji svojim propagandnim narativima. Pojedinačna kolebanja ili „iskakanja” u odnosu na „iluziju grupnog jedinstva i nepogrešivosti”, koju sami o sebi neguju i žele da prošire u javnosti, neutrališu se ili autocenzurom ili etiketiranjem disidenata kao „izdajnika”. To znači, onih koje treba žigosati, sramotiti ili eliminisati iz javnog života – za sada, samo mehanizmima ostrakizma i ekskomunikacije, a posle ko zna. Istovremeno, u istim tim krugovima održava se „iluzija sopstvene nedodirljivosti”, pošto se svaka kritika proglašava za napad na autonomiju univerziteta, nezavisno novinarstvo ili slobodu umetničkog izražavanja. Ko u ovo sve ne veruje, neka samo pogleda njihova saopštenja, govore i intervjue, odnosno neka ode na društvene mreže (virtuelna rulja koja okupira prostor javne komunikacije) na kojima uvek ima dovoljno katrana i perja. Ili neka se samo priseti svih afera u vezi sa izborima u akademska i počasna zvanja, izborima u SANU, konkursima za dodelu književnih i drugih nagrada i komisijama za raspodelu finansijskih sredstava u nauci i kulturi.

Bila sam uverena – a to je i opšte mišljenje – da su univerziteti, sa svojim postulatima odbrane univerzalnih vrednosti i istina, najjača brana prolaznim modnim hirovima u nauci i obrazovanju. Ispostavilo se da su naši fakulteti (pošto je, nekada solidno, visoko obrazovanje razbucano u froncle Bolonjez) počeli da šire upravo bolesti koje bi trebalo da leče. O tome svedoči poplava tzv. „soft” kurikuluma i kurseva, (na svim nivoima studija u okviru društvenih fakulteta) kojima su, pre svega, obuhvaćene oblasti postkulture, „različitosti”, etniciteta, roda, feminizma i seksualnosti. Upravo ove oblasti pod paskom su tzv. „vouk” ideologija i „kulture kanselovanja” koje bi trebalo da probude svest i osetljivost ljudi prema svim društvenim nepravdama i diskriminacijama (rasizmu, seksizmu, homofobiji, transfobiji...), osim onim osnovnim – ekonomskim. To što ovi akademski kursevi produkuju jeste malo znanja i mnogo politički korektnog jednoumlja i indoktrinacije. Na ovaj način, stvara se armija poluobrazovanih fakultetlija (i političkih aktivista) čija je vrednost na širem tržištu rada veoma mala. Zato oni mogu da se zaposle samo tako što će biti sve više ovakvih „soft” kurseva, sve više (inače brojnih) nevladinih, neprofitnih i nepotrebnih organizacija i poverenika za zaštitu ljudskih prava i sve više „politički budnih” pokreta protiv ovog i onog, a obavezno protiv sopstvenog društva, države i vlasti. Eto otkuda toliko topovskog mesa u današnjim opskurnim fakultetskim „plenumima”, na uličnim blokadama i parastosima.

Uvek sam verovala da intelektualac ima zadatak da se suprotstavi mentalitetu ulice. Sada se ispostavlja da ulica (protesti, demonstracije, blokade ulica i ustanova) postaje, izgleda, prirodno delatno okruženje jednog dela naše inteligencije. Delujući ostrašćeno politički, njeni pripadnici zamenjuju apstraktne ideje i nijansirane sudove nizom pojednostavljenih slogana i ponavljajućih floskula – neprimerenih akademskim uzusima, ali primerenih protestnim bilbordima, parolama i transparentima. Na taj način, okupirajući ulogu društvene elite u celini, umanjuju umesto da povećavaju sposobnost društva da razume složene društvene i političke probleme i da se na realističan i nadasve demokratski način zalaže za njihovo rešavanje. Oni ne nude objašnjenja, već nameću gotova mišljenja. Ne nude razumevanje, već traže političku akciju.

Na taj način, umesto da budu brana mentalitetu svetine, sami se utapaju u svetinu.

*Socijalni psiholog, profesor univerziteta u penziji

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista