Privatizacija koju niko neće

Narod ne bi bio narod kada bi video mnogo dalje od vrha ledenog brega. I zato ne čudi što je prošlonedeljna „afera plate” u našem narodu izmamila toliko uzdaha i psovki. Ostalo je nejasno da li je sve to bila neka politička igra (izgleda da jeste), ali u toj igri odlete sa položaja direktor aerodroma, dok je nama, dakle narodu, predsednik države poslao poruku da smo bili u pravu što smo psovali. Baš kao i one še’setosme – samo što su ovog puta umesto studenata bitku vodili skupštinski (intelektualni) sankiloti. Ali kao ni še’setosme ni sada nakon odigranog kozaračkog kola nije bio predviđen nastavak zabave. A jedini pravi nastavak je– privatizacija.

Jer kada jednom stvari dovedete do besmisla, što smo u Srbiji uspeli da uradimo, nema drugog rešenja osim privatizacije. Jedino privatni vlasnik neće trpeti da mu vladajuće partije postavljaju izvršnog direktora kompanije, a naredna partijska garnitura da ga smenjuje, i tako ukrug. Niti bismo se ikada više pitali ko je to tamo dobio veću platu nego što je zaslužio. Tako nešto se kod privatnog vlasnika ne događa barem ne na neki duži rok. (Evo i onim direktorima u Americi počele fotelje da se ljuljaju, izgleda stigao i tamo dugi rok!) Nadalje, ne znam ko bi se prihvatio da volontira u upravnom odboru neke privatne firme, osim ako to ne bi bila investicija u neki drugi, mnogo unosniji posao. O nameštenim javnim nabavkama, gde polovina para odlazi u partijske fondove, da i ne pričam. Ni gubitaka ne bi moglo da bude, jer bi firma odmah otišla u stečaj.

Da smo ikada u takvom društvu živeli, možda bismo razumeli koliko je neuko i smešno porediti američke kompanije i naša javna preduzeća koristeći se argumentacijom – pa i tamo su plate direktora ogromne, pa i američke su kompanije akcionarska društva, što će reći da tamo akcionari, kao ni ovde građani Srbije, ni o čemu ne odlučuju. Jao, jao! Ali akcionari (mislimna one tamo u Americi) odlučuju! Šta mislite, koliko bi akcionara trenutno prodalo akcije, recimo, „Forda”, kada bi se u novinama pojavila vest da je za novog generalnog direktora (umesto izvršnog direktora „Boinga”) ipak postavljen neki bivši kafedžija iz Nove Srbije, ili neki potpredsednik SPS-a sa krajnje neidentifikovanom stručnom biografijom? Ne bi „Fordu” bila potrebna ekonomska kriza, propao bi odmah sam. Kako? Tako što bi do podneva svi prodali akcijete sumnjive firme i preselili svoj kapital u kompanijuu kojoj se uprava ne šali baštakoolako sa njihovim parama. E, vidite, to je i Srbiji potrebno: da oni koji se igraju tuđim novcem propadnu, a ne da propadamo mi umesto njih.

Dakle, privatizacija. Ali ona ima i negativne strane, i valja ih izreći. Recimo, plate. Jeste da su kod većine stranih privatnih firmi u Srbiji plate u proseku veće nego u domaćim firmama, ali videli smo i to da tamo ljudi rade do duboko u noć, a bogami i vikendom – ne izgleda to baš tako privlačno. Kako čujemo, kod domaćih privatnika prilično se loše prolazi. Srbija prosto pati koliko malo zarađuju kasirke kod Miškovića u „Deltinim” samoposlugama, a satiru se od posla. Dok u javnim preduzećima mnogo njih ne radi ništa, a lepo ljudi zarađuju.

Još da dodam, privatnici lakše otpuštaju. Naročito kada otkupe državnu firmu sa viškom zaposlenih, što bi se u našim javnim preduzećima sigurno desilo. A to, što se jedino tako otvara prostor za nove privatne ulagače, i za nova radna mesta, što se tako generiše rast, i trajno suzbija siromaštvo, koga to teši i koga to uopšte zanima?

Zato se radni narod nikada ne bi odlučio za privatizaciju niti bi iko normalan menjao posao u javnom preduzeću za posao u nekoj privatnoj firmi. Upravo zato narodu i možeš priređivati pučke zabave sa kozaračkim kolom, imaće oni vremena da ga odigraju, natenane. I ništa tu ne bi ni bilo sporno da takva društva, gde partije podilaze najjeftinijim narodnim željama (a usput i sopstvenim džepovima), nisu osuđena da dugoročno nazaduju, da se dave u korupciji i da iz tih zemalja najbolji odlaze. I to, hajde da se prisetimo, najbolji odlaze upravo u one zemlje gde su sva, pa i javna preduzeća, po pravilu, privatna.

I onda dolazimo do toga da ovo pitanje ne može da reši narod, već jedino politička elita, koju mi izgleda nemamo. U sličnom ambijentu, a pre mnogo godina u Mađarskoj, tadašnji ministar finansija (Lajoš Bokroš) raskinuo je vezu između partija i javnih preduzeća tako što je za šest meseci privatizovao elektroprivredu, vodovod, gas i telekom, a Mađarska je tek tada postala sasvim privlačna za strane ulagače, jer više nije bilo partijskog muljanja i uplitanja u finansije. A onda su tamo u narednih deset godina još jednom udvostručili svoj životni standard. Tako radi politička elita, svuda, ne samo u Mađarskoj, već i u Češkoj, Bugarskoj, Slovačkojili čak u Indiji...

A može i drugačije, kao ovde, na primer.