Jedan lep tekst

Izboden mladić na Banjici... Pretučen nasmrt deda u Novom Sadu… Silovao pastorku pa je polio benzinom... Opljačkali bračni par penzionera... Pali sa tri kilograma kokaina... Čovek se razneo bombom u parku... Proneverili pet miliona evra... Zbog nemara umrla mlada trudnica... Iznudili od vlasnika kafića sto hiljada evra... Nestala devojčica od šesnaest godina... Preklao bivšu suprugu... Treba li da nabrajam dalje? 
Ovo su sporadično i nasumično izvučeni naslovi u dnevnoj štampi u poslednjih nekoliko dana. Po sadržaju i mestu učinjenih najgroznijih nedela odnose se isključivo na prostor Srbije. Da ti se kosa podigne na glavi. 
A ako bismo bliže, dalje i najdalje iskoračili iz ove naše bogomdane zemlje u kojoj uspeva svaka voćka, a nema ni krokodila, ni zmijurina, ni vulkana koji bljuju lavu, ni tornada koji nose sve pred sobom, u kojoj nam je Svevišnji sve dao da živimo kao ljudi u blagodetima prirode – dominirali bi strahota, užas, beda, razaranja, glad, krv i strah od budućnosti. A tek ako promolimo glavu i pogledamo dalje – moramo se zapitati: U šta se to svet pretvorio? Da li još ubijaju decu u pojasu Gaze? Koliko „kinžala” i hipersoničnih projektila je noćas palo na ukrajinske gradove? Koliko je mrtvih, koliko osakaćenih i unakaženih? Koliko smo daleko od nuklearnog rata? Gori li još Los Anđeles? Šta kaže Sveto pismo? Kakvo je proročanstvo baba Vange? Da li je blizu sudnji dan? 
U mišju rupu ne možemo. Ali, uprkos užasu koji nam je pred očima, na koju god stranu da pogledamo, probajmo da preživimo, da nam makar koliko bilo bude lakše. Možemo li da isključimo televizore, da ne čitamo novine, da ni na tren ne zavirimo na društvene mreže? Da ostanemo gluvi i ne čujemo sve ružne vesti koje sustižu jedna drugu? Da, ukoliko je to uopšte moguće, ne primamo informacije koje nas truju, satiru, detoniraju, brinu i čine nespokojnim. Da napravimo otklon i sklonimo očni vid od svih nesreća, tragedija, od bezumlja i strahota koje su se preteći nadkveslile nad našim živima. O Bože, kako je lepo čuti da se u komšiluku posle više vantelesnih pokušaja rodilo zdravo dete, da je sin naših prijatelja dobio stipendiju na prestižnom svetskom univerzitetu, da nam je unuk zaradio čistu peticu na kontrolnom iz matematike, da su naši rođaci na selu u svom voćnjaku imali rekordan rod jabuka i da im se pride oprasila krmača pa u oboru imaju trinaest prasadi – znaće oni šta će i kako će sa onim poslednjim i baksuznim. Da je neki naš film dobio gran-pri na čuvenom svetskom filmskom festivalu, da je Jokić ponovo napravio tripl-dabl, da je Novak osvojio novi grend slem... Rekao bi čovek, male velike stvari koje čine život. Normalan, pristojan – dostojan čoveka. 
Zašto će ovo ipak biti lep tekst? Zbog priče koja sledi – o jednoj zdravoj, skladnoj, brojnoj i srećnoj porodici koja je uspela i uspeva da se sačuva, da bude spokojna, mirna i uspešna. Koja živi na pradedovskom imanju u jednom selu u podnožju Golije. Neću da kažem u kom, jer ne želim da narušim njihovu privatnost, oazu spokoja i sklad normalnosti koji su stvorili. Žive na imanju od preko 30 hektara u mestu, šumu koju su im oteli komunisti država im je vratila pre 10 godina, livada imaju dovoljno, a gde god se prodaju, ako se međače s njihovim parcelama, oni ih obavezno kupuju. „Naši stari su me naučili – dece i zemlje nikad dosta”, kaže najstariji, sedamdesetogodišnji Radenko, otac, deda, muž i svekar u porodičnoj zadruzi, u kojoj se zna red. Kad se rukuješ s njim u prvi mah ne znaš šta držiš u ruci, po rapavosti, opsegu i čvrstini, a onda shvatiš da je to ruka čoveka kome je rad osnovni smisao života. Te vrednosti je Radenko usadio i svojim sinovima Milošu i Živojinu, koji su se na vreme oženili i sa svojim suprugama stvorili lep porod. Bog je bio blagorodan pa je svakom dao po sina i ćerku... Ali, Radenko moli Boga da ih bude još... Dužnost starije snahe Milice je da ih svakog jutra vozi do Ivanjice u školu, jer je u njihovom selu davno zatarabljena. Vraćaju se sami lokalnim autobusom koji u to vreme saobraća od Ivanjice kroz golijske zaseoke. 
Milica je iz Užica, ćerka je učiteljice i nastavnika fiskulture. Upoznala se s Milošem kad je on prodavao sir i kajmak na užičkoj pijaci. Lep, naočit, bistrog pogleda, posebno joj je bio zanimljiv jer je uvek nosio šajkaču. I zna lepo da priča... Valjda je zbog toga uspeo da je nagovori da ostavi grad i pođe s njim u selo. Sad kaže da u grad ide samo kad treba da obiđe roditelje. Ona i njena jetrva, Živojinova supruga, zadužene su za sir i kajmak koji proizvode, za koje kažu da je najbolji u kraju. Mlađa snaha došla je iz Drača u Albaniji. Živojin je s bratom Milošem išao po nju. Pokušavao je on da nađe sebi mladu, da bude naša, Srpkinja – ali, nije išlo. „Volim je kao da sam je ja rodila. Uzela je našu veru da bi se venčala u crkvi sa Živojinom, mi je nismo terali, sama je htela”, kaže svekrva Božidarka dok hvali Divnu, čije je albansko ime bilo Diona. 
Porodica živi zajedno, zajedno radi, ruča i večera – ali svako ima svoju kuću. Radenko i Božidarka su u staroj, a Miloš i Živojin sa suprugama i decom su u dve potpuno iste nove kuće – na sprat... Prostrano dvorište nije zagrađeno, spaja se s okolnim livadama – sve do zimzelenih brežuljaka i hrastove šume, koju Radenko ne seče već je čuva za unuke. U štalama uvek imaju po 20 bikova koje tove, i isto toliko muznih krava. Najviše u celom kraju imaju podignutih zasada maline i kupine – koje im, kad godina nije naopaka, donesu lep prihod. Sve to uređuju, gledaju, namiruju i obrađuju desetoro članova ove srećne porodice – i devojčice i dečaci svakako, jer ima poslova u kojima su njihove vredne dečje ruke i te kako korisne. 
Televizor ne pale, sem kad Srbija igra fudbal s nekom stranom reprezentacijom i kad su na programu narodne pesme. Ali, ne ove nove koje liče na iranske i turske – nego one naše stare. To obavezno gledaju... One vesti i naslovi s početka ovog teksta do njih ne dopiru. Oni žive u idealnom svetu i rasporedu recipročnog prava na dužnost i na uživanje u životu kojeg nam je Svevišnji podario. Makar da se radi o ekstremima koji se ničim ne mogu generalizovati, ako ne možemo da menjamo zadatost života koji nam je nametnut – možemo makar da malo sanjamo... To nikoga neće ugroziti, a nama će pomoći da lakše prebolimo i izguramo svaki naredni dan.

*Glumac, scenarista i reditelj

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista