Tržište, a ne populizam

Postoji univerzalno pravilo koje kaže da država nije idealan vlasnik. Naročito kada se radi o kompanijama koje posluju na konkurentnim tržištima. S druge strane, savremene države se, u tom pogledu, različito opredeljuju – od etatizma do potpunog liberalizma.

Tokom ove decenijenaša država nekoliko puta je pokazivala ambiciju da zadrži dominantno učešće u vlasničkoj strukturi pojedinih preduzeća, ali i da ih podstakne na tržišnu utakmicu i ojača njihove regionalne ambicije. Na primeru akcionarskog društva Telekom Srbija to se jasno vidi. Prvi demokratski premijer Zoran Đinđić sa svojim saradnicima obezbedio je veoma povoljan otkup 29 odsto akcija od stranog vlasnika, čime je vlasnički udeo države podignut na četiri petine akcija. Tri godine kasnije država je snažno podržala Telekom u nameri da kupovinom 65 odsto akcija Telekoma Srpske i grinfild investicijom u Crnoj Gori postane respektabilan regionalni akter. Neretko se može čuti da država ima slične ambicije i sa EPS-om.

Da bi ovakva simbioza ekonomije i političkog uticaja Srbije u regionu bila dugoročno održiva, a i da bi bio unapređen nivo kontrole i nadzora nad javnim i državnim preduzećima, neophodno je da Vlada Srbije uradi nekoliko stvari. Prvo da definiše koja su to klasična javna preduzeća koja ćeobavljati delatnosti od javnog značaja bez realnih izgleda da dobiju konkurenciju ili da budu privatizovana. U toj grupi mogla bi da budu javna preduzeća: Srbijašume, Srbijavode, Skloništa, Elektromreža, Transnafta... Drugo, vlada treba da definiše koja su preduzeća izložena ili će biti izložena konkurenciji i kakav je plan eventualne privatizacije svakog preduzeća iz te grupe.

Nešto od ovoga već je urađeno. Krajem prošle godine, rečeno je koja su topreduzeća čije akcije bi trebalo da se pojave na berzi u vidu inicijalne javne ponude, tj. da budu besplatno deljene građanima. Tada je pomenuto šest preduzeća: Telekom, EPS, NIS, Jat, Galenika i Aerodrom „Nikola Tesla”. Sada kada je došlo do globalne finansijske krize moguće jeočekivati drugačiji razvoj događaja i alternativne vidove privatizacije. Iz pomenute grupe preduzeća vlada realno može da računa samo na jačanje regionalnog uticaja EPS-a (uz neophodno restrukturisanje) i Telekoma. Pored njih, kandidat za regionalno širenje je i Komercijalna banka koja je, poput Telekoma, prisutna na tržištima susednih zemalja. Isto je i sa Srbijagasom, ali to zavisi od razvoja događaja u vezi sa gasnim aranžmanom.

Ako država ostane na kursu ovakvog ekonomskog nastupa u regionu, trebalo bi da se, preko svojih predstavnika, prema tim preduzećima ophodi kao svaki drugi vlasnik,jer vlasnika niko ne treba da podseća na potrebu nadzora i kontrole rada menadžmenta.

U svakom slučaju, vrhunski parametri kontrole rada državnih preduzeća koja se takmiče s konkurencijom trebalo bi da budu rast prihoda, dobiti i vrednosti preduzeća, odnosno pozicija koju preduzeće zauzima na tržištu (market share), uz neophodne nezavisne revizore i objavljivanje finansijskih izveštaja. Jer tržište i poređenje sa konkurencijom, preciznije od bilo čega, usmerava reflektore na loše strane upravljanja kompanijom.

Ako se, pak, kontrola rada uspešnih i profitabilnih državnih preduzeća bude svodila na populizam umesto na podizanje kulture korporativnog upravljanja, ta preduzeća će za kratko vreme prestati da budu uspešna. U tom slučaju, bilo bi mnogo bolje da ih što pre prodaju.

Na kraju, pominjem pokazatelje koji bi trebalo da utiču na zarade zaposlenih u javnim preduzećima, akcionarskim društvima sa većinskim državnim udelom u kapitalu, odnosno državnim zavodima i fondovima. To su: vrsta preduzeća,struktura kapitala,izloženost konkurenciji,profitabilnost, korišćenje budžetskih subvencija, doprinos republičkom budžetu,kvartalni i godišnji pokazatelji uspešnosti,broj zaposlenih i prihod po broju zaposlenih.