Ko su balije, a šta je balinluk

Kladim se da ne znate baš precizno šta znači balija, balinkura, balinluk, iako možda mislite da znate. Za utehu, ni u Bosni, gde se ovaj turcizam masovno koristi, nisu baš načisto. Prema referentnom leksikonu „Turcizmi u srpsko-hrvatskom jeziku” Abdulaha Škaljića: neuk, priprost, narodski. Nesporno je da balija ima pejorativno značenje, ali postoje i nijanse. Nije isto ako za nekoga kažemo da je neobrazovan ili pak da je primitivan. Značenje pojmova se istorijski pomera i menja, što često proizvodi kontroverze i konfuziju u komunikaciji. 
Kada je reč o izrazu balinluk, možda ključnu ulogu izvela je komunistička propaganda parolom „ustaše su izrodi hrvatskog naroda, četnici izrodi srpskog, a balije muslimanskog naroda”. Pre svega skandalozna je simetrija koja je napravljena između ustaštva i četništva. Ustaškog pokreta, koji je bio ekstremno fašistički, kvislinški, direktno ideološki, politički i vojno vezan za Musolinijev i Hitlerov okupatorski režim, s genocidnim programom istrebljenja srpskog naroda, i četničkog, koji je bio antifašistički pokret protiv okupacije Trećeg rajha i konkurent Titovim partizanima. Ovo potonje je i bilo razlog izjednačavanja, jer je Draža Mihajlović kod zapadnih saveznika osnovano nosio oreol „prvog gerilca u okupiranoj Evropi”. SAD su odlikovale saborca u antihitlerovskoj koaliciji, De Gol se zauzimao kod Tita za život kolege s vojne akademije u Francuskoj. 
A zatim, ono što nas ovom prilikom posebno interesuje, balije su uključene u ovu trijadu neprijatelja kao pandan ustašama i četnicima, bez ikakve komparativne logike. Balija, prema Abdulahu Škaljiću, znači naprosto – priprost, neuk, primitivan, seljačina. I muslimani u BiH baš u tom značenju i koriste reč balija, a balijsko ponašanje označavaju kao balinluk. U govornom jeziku u BiH balinluk se izgovara kao baliluk, odnosno glas „n” se guta, ali se ponovo javlja u ženskom rodu – balinkura. 
Dakle, u pojmu balija nema baš ništa ni ideološko ni političko, kao što je slučaj sa ustaša i četnik. Kako je i zašto došlo do mešanja jabuka i krušaka? Zašto, recimo, „izrodi srpskog i hrvatskog naroda” nisu počašćeni benignom kvalifikacijom da su seljačine, primitivci, neuki ljudi, što bi i njih amnestiralo pred posleratnim sudovima za kolaboraciju s okupatorom? Štaviše, klasno bi ih približilo nosiocima radničko-seljačke revolucije. Iako su se masovno pridružili ustašama, čak i esesovcima, u simboličnom broju i četnicima, te kasno, često i prinudno, i partizanima, samo su muslimani imali privilegiju da budu balije. Tako je na kraju ispalo da su muslimani bili partizani, a njihovi izrodi – seljačine, primitivci, neuki ljudi. Zbog baliluka se nije išlo na dugogodišnju robiju s prinudnim radom zbog neprijateljskog delovanja. Dosledno tome, jedan savremeni bošnjački prof. dr ponosno je zaključio da „u BiH, za razliku od Srba i Hrvata, jedino muslimani nisu imali kvislinške jedinice”. 
Kako? Pa, eto, lepo: muslimani ustaše bili su hrvatsko cveće, muslimani četnici bili su Srbi, a muslimani partizani bili su nacionalno neopredeljeni Jugosloveni. Nisu bili nacija, pa nisu mogli da budu ni nacionalisti, a onda ni šovinisti, ni fašisti. Na izborima 1990. SDA u nazivu nije pominjala da je muslimanska, a ratne muslimanske formacije – Zelene beretke, Patriotska liga, Bosna... – borile su se pod firmom Armija BiH. I bog te veselio! 
Povod za ovu analizu je knjiga „Alija: Ulema ili balija”, koju sam u koautorstvu s Darkom Tanaskovićem objavio uoči Nove godine (Laguna, Bgd. 2024). Već narednih nedelja u FBiH pojavile su se reakcije na drugi deo naslova. Ili nisu čitali dalje od naslova na koricama, ili su pročitali sve pa na sadržaj mimo naslova nemaju primedbe. Da su imalo razmislili nad naslovom, primetili bi da se „balija” stavlja u upitnu alternativu s „ulema” (vrhunski znalac islama), da su pročitali uvodne stranice naišli bi na Škaljićevo tumačenje turcizama, kojeg smo se držali. Najzad, da su pročitali 300 stranica knjige utvrdili bi da nigde nismo napisali da Alija jeste balija, a negativne ocene ličnosti i dela A. I., mahom smo citirali bošnjačke autore npr. Haverića, Buturovića, Čengića. Tarik Haverić piše: „U četvrt stoljeća Izetbegović i njegovi nasljednici, duhovni i biološki, uspjeli su da relativni napredak sekulariziranih Muslimana u Jugoslaviji pretvore u apsolutni sunovrat reislamiziranih Bošnjaka u BiH.” Adnan Buturović piše: „Narod je želio vođu. Bilo kakvog, samo da je musliman. Ostale osobine vođe nikad nisu interesovale većinu Alijinih glasača.” Emir Kusturica je najbliži kvalifikaciji da je Alija bio balija: „Čovjek sa lažno zamišljenom facom, do kraja je u sebi iscrpio užas praznine čije posljedice će dugo plaćati njegovi sunarodnici. Da je vidio malo dalje od Skenderije, da je i imao mrvu obrazovanja i da nije, prikriveno, mrzio Srbe...” 
Zašto li ih je ono „balija” toliko uvredilo i rasrdilo? U svim balkanskom narodima dominiraju seljaci, s malo škole, neobrazovani i neotesani, primitivnog ponašanja, samo što oni to u svojim redovima zovu balije, a hrišćani – zatucani, seljačine, sirovine, neotesani, Srbi u BiH su preuzeli izraz balija, ali opet u drugom značenju. Balija je „ekstremni musliman”, „musliman sa dna kace”, „muslimančina”, „musliman koji mrzi hrišćane”. Ima negativno značenje, ali ne u smislu potcenjivanja i prezira, nego neprijateljskog i opasnog. Tokom rata 1992–1995. borci VRS su ih zvali Turci ili balije, kao i ovi njih „srbočetnici” ili „hajduci i vukovi iz republike šumske”, što je bilo neka motivaciona evokacija na ranije međusobne ratove. 
Izgleda da važan izvor bošnjačke preosetljivosti na reč balija potiče od 1995. Bošnjaci su psihološku kompenzaciju za defakto kapitulaciju u Dejtonu pronašli u plemenitosti svoga begovata naspram hrišćanske sirotinje raje koja je kulučila u polju. Jedni su živeli u gradskim čaršijama i bili otmeni građani, a drugi u okolnim selima i bili neotesane seljačine. „Dobri Bošnjani” nisu počinili zločine i razaranja, nego su se samo viteški branili od spoljnog i unutrašnjeg agresora na samo njihovu Bosnu. „Došli divlji da oteraju pitome!” Muhamed Filipović je objašnjavao lordu Ovenu kako je „njegova aristokratska loza mnogo starija”. Adil Zulfikarpašić je svim Čengićima, Kulenovićima, Filipovićima i dr., kojima se broja ne zna, a pod istim prezimenom ima i Srba i Hrvata, uz ime dodavao titulu beg, (Fadil-beg, Asim-beg, Sabahudin-beg...). Mog prijatelja, kome je rahmetli otac bio skretničar na železnici, a majka domaćica, nasmejavao je ubeđivanjem da ima pravo na begovsku titulu. Pri takvoj kolektivno umišljenoj moralnoj superiornosti poraženih, nazvati balijom čoveka koji je bio „prvi u Bošnjaka”, kog su sledili makar i u porazu, predstavlja uvredu za sve njih. Zbog parafeudalnih odnosa (zakasnela nacija) i potomci balija su se klanjali potomcima begova, a ovi na njih gledali kao na bivše izmećare, potrkuše, nikogoviće. Recimo, kućne pomoćnice i bedinerice muslimanke i Muslimanke, što je u socijalizmu za mlađe devojke iz unutrašnjosti bilo samo prelazno zanimanje, nerado su radile kod nacionalno i verski svojih zbog takvog odnosa. Nije bilo zajedničke kafe s poslodavcima, niti je za njih bilo mesta na porodičnim obedima kao u hrišćana. Tradicija unutrašnjih odnosa begovat-baliluk u muslimanskoj verskoj i nacionalnoj zajednici učinila je da su bezmalo svi tragali i „pronalazili” begovske pretke i voleli da se time hvale. U „pustom turskom” namnožilo ih se toliko da je srednjovekovna Bosna morala imati milione hrišćana da rintaju za potrebe Porte i begovata. 
Na tu umišljenu plemenitašku superiornost posle građanskog rata nakalemila se moralna superiornost žrtve poraženih u ratu, koji su sami izazvali. Nazvati balijom čoveka koji je bio „prvi u Bošnjaka”, kog su sledili makar i u poraz, predstavlja uvredu za sve njih. Sam Izetbegović se, istina, nikad nije direktno pozivao na begovsko poreklo, ali je voleo da priča kako je njegov predak posedovao Adu Ciganliju i imao nadimak Biogradlija, što će reći da su ga ustanici, „hajduci i vuci” proterali iz Beograda, a onda još privremeno okupirali pola BiH. Zaista, kako za jednog bega napisati da „neki imaju dilemu da je možda bio balija”? Pa kada su autori još iz „šumske” i „agresorske”, malo je reći da je nedopustivo. I apsolutno zaslužuje masovnu mobilizaciju bošnjačkih i probošnjačkih intelektualnih snaga, kao i Šmitovu novu izmenu krivičnog zakona BiH, kojom se Srbima zabranjuje upotreba reči balija i balinkura. E to se, da prostite, zove baliluk ili banliluk.
*Profesor emeritus

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista