Intervju s gospođom Jugoslavijom

Zvuči kao ona davna rubrika one stare „Politike”. Ona rubrika: „Da li ste znali?” 
E pa da li ste znali da Jugoslavija nije mrtva? 
Živa je! 
Pre neki dan učinih posetu ovoj dami starog kova rođenoj 1945. godine, još vrlo živahnoj i elegantnoj, uprkos njenih 79 godina. 
– Kako ste, gospođo Jugoslavijo?
– Zovite me, molim vas, gospođom YU, kraće je i praktičnije. 
– Da kucnem u drvo, dobrog sam zdravlja. Baš, malopre, pre nego što ste došli, „omron” brazletom izmerih svoj krvni pritisak. Rezultat: 133 gornji, 78 donji, a otkucaji srca 51. I to bez ikakvog leka. Jedino što redovno uzimam jeste kašičica grčkog maslinovog ulja „terra creta”, i to natašte. Savršen krvni pritisak za moje godine, zar ne? – reče pobednički.
Sa gospođom YU i njenim prijateljem književnikom Grkom, s kojim živi, upoznao sam se pukim slučajem. Skrasila se na jednom grčkom ostrvu na kojem je zimi blaga klima. I gde je ljudi poštuju i vole.
Uspostavih s njom poverenje, i dade mi intervju. 
Reče mi da je privremeno u izgnanstvu i da čeka da se balkanska, dozlaboga vrele krvi plemena, napokon smire i da definitivno stave tačku na otužnu epizodu nacionalizma. 
Poveri mi se da joj pri njenom odlasku u prisilno izgnanstvo ni u zadnjoj misli nije bilo da stavi ruku u sef narodne banke i uzme zlatne poluge, što u slučajevima izgnanstva u svetu i istorijski uopšte nije retka pojava. 
– Da li pratite šta se događa u vašoj zemlji, gospođo YU? – upitah je. 
– Kako da ne! – odgovori jetko. 
– Čim ujutro natenane popijem „grčku kafu”, koju u Srbiji zovu „srpska”, u Bosni i Hercegovini „bosanska”, u Turskoj „turska”, slušajući melodiju Gorana Bregovića „Pljuni i zapjevaj, Jugoslavijo”, sednem za kompjuter da vidim šta ima novo kod nas. Ono što odmah primetim je da političari republika, sad malih država, uveliko šire mržnju među našim bratskim narodima da se slučajno ne bi jedni drugima približili i da tako političari što duže ostanu na vlasti-slasti uživajući silne privilegije.
– Znam da su Hrvatska i Slovenija već odavno u EU, a da ostale republike Titove Jugoslavije sede strpljivo u čekaonici na svoj red da uđu u Evropsku uniju. Situacija me mnogo podseća na onu kad čekamo da nas pozove zubar, a on nikako da dođe. Nadam se da će Slovenija i Hrvatska pomoći svojoj braći koja žive na geografskom prostoru kojeg sad nazivate region, da im se što pre pridruže u EU i da ih pritom neće ucenjivati da prethodno izmire račune.
– Kako ocenjujete politiku današnjih predsednika i premijera vlada u regionu?
– Čini mi se da su Slovenci otišli najdalje i da su se izvrsno uklopili u EU i u svetu. Hrvati dobro plivaju u EU, bez obzira na to što vidim da njihov predsednik i predsednik vlade jedan drugom često protivreče – reče.
– Za ostale republike, sad države, smatram da bi najbolje bilo da ih EU primi zajedno, u paketu. Uostalom, Grčka je tako nešto odavno predlagala. Kad bi se svi iz regiona našli zajedno u EU, nestali bi i njihovi međusobni problemi – odgovori gospođa YU, potvrdivši to energičnim pokretima ruku. 
– Koja vas je vest iz regiona najviše rastužila u poslednje vreme?
– Ona o rušenju hotela „Jugoslavija” u Beogradu. Možda bi hotel još ostao na mestu da nekom nije zasmetalo njegovo ime. Nikad neću preboleti ni nestanak MB „Jugoslavija”, brodske kompanije „Jadrolinija”, tog predivnog broda izgrađenog u splitskom brodogradilištu 1955. godine, koji je zbog starosti završio na rezalištu. Jako me obradova vest da je Titov brod mira „Galeb” temeljito obnovljen u brodogradilištu u Kraljevici i s dva remorkera dovučen u riječku luku. U jednom njegovom delu biće muzej, a u drugom restoran s mogućnošću noćenja u njegovim kabinama.
– Kako gledate na Srbiju? 
– Ona bi, po mom mišljenju, trebalo da sledi politiku našeg najvećeg političara svih vremena, poštovanog i harizmatičnog Tita i, ako je ikako moguće, oformiti novi pokret nesvrstanih zemalja u svetu. Novi i neutralni politički blok. 
– Pratite li sport u vašoj zemlji? 
– Redovno. Naročito teniske turnire na kojima igra to naše zlato od čoveka Novak Đoković. Pratim i šta se događa u fudbalu i košarci. Nije mi jasno zašto ne postoji jedna jaka fudbalska liga kao što je nekad postojala u Jugoslaviji – primeti. 
– U Srbiji ste napravili superligu, koja je po mom mišljenju sve, samo ne super. Super bi bila kad bi Partizan i Crvena zvezda odmerili snage sa zagrebačkim Dinamom, Sarajevom, Željezničarom, Vardarom, Budućnošću i drugima kao što je nekad bilo. Ovako, Crvena zvezda i Partizan se bez velikog otpora samo prošetaju kroz srpsku ligu. A kad izađu vani da igraju s jakim evropskim timovima, fasuju po pet-šest komada i pokunjeni se vrate kući – veli gospođa Jugoslavija. 
Ona, koja je perfektno savladala grčki jezik, i njen prijatelj Grk, žive u njegovoj kući, koja gleda na plavi Mediteran. Oko kuće je krasan vrt s nekoliko maslina i mirisnim biljem.
– Najbolje rešenje bi bilo – kao što je, nedavno vidim, predlagao najbolji teniser sveta svih vremena Novak Đoković – da od balkanskih zemalja napravimo balkansku konfederaciju. Potpuno je tačno ono što Novak kaže da su nam običaji, narodne nošnje i muzika skoro isti.
– Rešenje je u okupljanju naših balkanskih zemalja, a ne u usitnjavanju i podeli na malene državice, a što je od pamtiveka želja političara-nacionalista koji prevashodno misle na sebe, da zadovolje svoje interese i onih koji ih radi sopstvene koristi slede. 
– Imate li kakvu želju da poručite, gospođo?
– Volela bih da posetim sve glavne gradove novih država u regionu. I da odem na ostrvo Vangu u brionskom arhipelagu, koje je Tito obožavao.
– Hvala vam na intervjuu, gospođo YU!
– Nema na čemu, gospodine – reče s ljubaznim osmehom.

*Diplomirani žurnalista i profesor sociologije

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista