Bezglasje u laboratoriji

Foto Filip Radulović

Na jednom mestu u autobiografiji ruski pisac Fjodor Mihajlovič Dostojevski kaže kako je možda, parafraziraćemo, ovozemaljski život jedan eksperiment u kojem neko odozgo posmatra kako ćemo se u njemu snaći. Ova misao, iako ne sasvim prozračna, iskazana u pomalo agnostičkom tonu, sugeriše čak jednu biblijsku ideju – čovek se na ovom svetu neprekidno kuša ne bi li se utvrdilo čemu je sklon i za čime njegova ličnost ponajviše žudi.

Reč eksperiment ipak zvuči nemilosrdno jer pretpostavlja da se ispitanik, odnosno bilo koji čovek, nalazi u unapred utvrđenim i kontrolisanim uslovima u kojima se neretko ispituju granice njegove izdržljivosti ili stubovi njegove postojanosti, zbog čega se eksperimentator ne libi da upotrebi svakojaka sredstva kako bi utvrdio od kakve je ispitanik krvi. Njegova se sloboda ukida, jer više nije subjekat u društvu, već objekat nad kojim počinju da se sprovode potrebne radnje ne bi li se ispitalo kakvo mu je meso, ali i dokle može ići kad ne zna kuda se ide, kavezi su uvek ograničeni. Tada, kao u hemijskoj laboratoriji, u staklene epruvete dodaju se malo-pomalo zrna molekula i čeka se da se vidi hoće li se tečnost obojiti u crveno ili plavo.

Više nije neobično reći da se čini kako je u toku nesvakidašnji društveni eksperiment. Svaki eksperiment ili opit podrazumeva da se onaj ko u njemu učestvuje – premda ne mora biti pitan za saglasnost – posmatra kao entitet koji bi mogao da bude promenljive strukture i čiju unutrašnju konfiguraciju tek treba utvrditi. Dakle, neko od spolja nadzire projekat i proverava od kakvog je materijala čestica. Međutim, važnije je pitanje ko tim projektom rukovodi i zašto ga zanimaju ove hemijske reakcije.

Opiti u književnosti

Cilj eksperimenta trebalo bi da bude znanje ili važna spoznaja, zahvaljujući kojoj se dalje lakše krećemo, u naučnom polju ili svakodnevnom životu. I premda takve spoznaje ne moraju biti značajne običnom čoveku, i on na neki način od njih živi, iako nije uvek svestan njihove važnosti. O mnogim eksperimentima ne zna se mnogo ili ništa jer su njihove laboratorije daleko od nas, a naučne teze neshvatljive svakome ko nauci nije vičan. Ipak, što više vremena prolazi, stiče se utisak da laboratorije više nisu skrivene od očiju običnog sveta, već su se u taj svet preselile i njegove građane učinile glavnim ispitanicima. Tako spontano saznajemo da je ova društvena kriza planirana već nekoliko godina i da je s razlogom izabrano naše podneblje jer je ono pravoslavno, plodno i prepreka da se u unipolarnom svetu sačuva konstanta, pa da se ne dozvoli kakvom slobodoumlju da se rasplamsa.

Šta se, dakle, ispituje već nekoliko meseci u našem društvu i našoj stvarnosti? Ako se prisetimo da opit nije tuđ humanističkim naukama, pa tako ni književnosti, setićemo se junaka iz romana Iva Andrića „Na Drini ćuprija”, zove se Radisav sa Uništa, koji negodujući što se gradi džinovski most na strmoj reci, biva uhvaćen i nabijen na kolac. Pripovedač nas ne štedi detalja, već potanko, kao u kakvom eksperimentu, opisuje način na koji vrh koca mimoilazi sve njegove vitalne organe, što duže ga čuvajući od smrti, dok mu spaja petu s temenom, ne bi li se drugima pokazalo kako će i oni proći ukoliko se budu opirali turskoj volji da se u ovom delu sveta izgradi most. Radisav nekoliko dana vapije na uzbrdici, a potom izdiše, pokazujući time šta je sve čovek sposoban da istrpi i kada se njegova izdržljivost prekida. Proučavaoci književnosti znaju da kažu kako je ova scena u romanu naturalistička, ne samo zato što prikazuje neposrednu stvarnost već čoveka u njoj koji postaje objekat jednog eksperimenta, da bi se ispitalo šta je sve sposoban da izdrži.

Mnogi ljudi danas osećaju kao da hodaju na rubu egzistencije. Ivičnost njihovog iskustva može se objasniti društvenim potresima i nesvakidašnjim situacijama u kojima je ponekad teško razabrati istinu, međutim, utisak je kako i nije reč samo o tome. Naime, već nekoliko meseci vidljiva je snažna polarizacija u društvu koja se sve vreme pokušava objasniti pravom na izbor, odnosno – ovako je kako jeste zato što je čovek izabrao da tako bude. Drugim rečima, sasvim je svesno izabrao stranu, u skladu sa svojom ličnošću i duhovnim nastrojenjem. No nije li čudno da je čoveku data mogućnost da bira, da se samo opredeli kojim putem želi da pođe, a onda je najednom isti taj čovek – koji je prepoznao raznovrsne mogućnosti i opredelio se za jednu – svojim izborom postao toliko skučen, da je svaki drugi izbor učinio nedopustivim?

Ukoliko mi je dopušteno da biram, reći će neko, zato što vidim pred sobom raznovrsne prilike, onda mogu pretpostaviti – iz neposrednog iskustva – da su takve prilike date i drugima i da će oni, kao i ja, birati u skladu sa sobom i svojim egzistencijalnim ritmom. Međutim, ako me tuđi izbor ljuti, dopunićemo prvu misao, onda na neki način sledi kako me ljuti i sopstveni ili da kažemo ovako – ukoliko je svekoliki bes koji nas danonoćno zapljuskuje posledica sopstvene nemoći, da li je sve ovo što u stvarnosti gledamo već mesecima tuđih ruku delo?

Tuđinci koji su umešali svoje prste u navodno nikad-dosad-viđenu-pobunu mogu imati pasoše raznih država sveta, ali čak nije ni važno odakle su, već šta su kadri da urade, odnosno na koji način da eksperimentišu. Ipak, da bismo razumeli mogući eksperiment, trebalo bi videti na kojem prostoru oni operišu i ko su njihovi pokusni kunići. Odgovor je jasan, to su najmlađi i najranjiviji članovi našeg društva: učenici srednjih škola i studenti. Naravno da su neki na vreme izbegli poraz, izmičući se u stranu ili ostajući u eksperimentu svesno, ali mnogi su, nažalost, doživeli poraz ili će ga tek osetiti.

Zašto bi omladina jednog naroda bila gorivo socijalnog eksperimenta, izlišno je i pitati, ali je mnogo važnije pokušati utvrditi kako se ovaj prećutni dogovor desio ili kako je jedno društvo nečem nepoznatom i dosad-neviđenom prepustilo svoje potomke, žrtvujući sve vredno što imaju? Ako neko spolja – premda to spolja ne mora biti fizičko mesto – rukovodi escajgom u laboratoriji, zašto su tek malobrojni primetili kada je on počeo da zvecka?

Zato što je utišanost postala novi oblik života ili nova metafora za vrednost. Nakon nečije pogibije jedno vreme se prebiva u tišini, jer vlada muk, čovek zanemi i nema šta da kaže, ali posle nekog vremena on počne da govori, zato što jedino tako pokušava da preživi, postavljajući stotinu pitanja i nalazeći još više odgovora. Čovek koji nadživi tuđu smrt ili svakog dana gužva svoj strah, ne ukida prilike niti mogućnosti, već ih umnožava, osvetljujući tako poligon po kojem se kreće, ne bi li razumeo šta se dogodilo, ako ikada uspe da razume.

Bezglasje kao oblik delovanja ove višemesečne pobune navodno je uspostavilo novi dijalog, ali ga je istovremeno – i to je paradoks – ukinulo, jer je u svojim krugovima zabranilo da se o nesrećama drugačije misli do onako kako glasi nalog. I kao u poznatom romanu Albera Kamija, junaku Mersou zamera se što nije plakao na sahrani svoje majke i taj argument biva ključan u sudskom procesu. Slično i danas – pomno se posmatraju kretanja onih koji i dalje ne zastajkuju u potrošenim uličnim tišinama kako bi se time predočila njihova bezdušnost ili neosetljivost na promenu koja treba da dođe.

Gipkost duha

Zato jeste logično pitanje – kako se za bolje društvo bore oni koji u tom društvu ukidaju pravo da se bira drugačije nego što su oni izabrali? Odgovor je još logičniji – jer to zapravo nisu njihovi izbori. Oni su tuđi, možda dati kao zadatak ili prepoznati kao važan cilj, ali oni nisu proistekli iz slobodnog bića, jer da jesu, dozvolili bi i drugome da slobodno izabere. Ovako su usiljeni, neprobojni, isključeni iz bilo kakvog dijaloga, rečju – zaključani. Dostojevski, istina, na drugom mestu kaže kako se neće domoći cilja onaj ko se obazire na svaki kamenčić na ulici, ali neće dobro proći ni onaj – dodajemo – koji ne vidi na tom putu ni kamenje ni stene. Dakle, ova višemesečna isključivost nije posledica sigurnosti u sopstveni izbor, već nesigurnost šta taj izbor zapravo jeste. Opšta mesta i takozvani jezički klišei pokazatelj su potrošenog sadržaja ili možda dokaz da ga nikad nije ni bilo, već da je pre smisla nastupio oblik: oblik ideje bez ideje ili oblik promene bez promene.

Ako se, konačno, ikakva promena podrazumeva, onda ona po prirodi mora dopustiti gipkost duha, jer tek tako unutar sebe ili u društvu može da se zauzme drugačije ili novo mesto. Ako se pak promena mora dogoditi, onda ona nije rezultat spontaniteta, već naloga koji treba da se ispuni.

Čijeg? Vreme pred nama će pokazati.

*Profesorka Prve beogradske gimnazije

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista