Neće Srbin više gaziti blato

Žitelje Zapadnog Pomoravlja, odavnina, prati drama – života i smrti. Čovek ove moravske zemlje, kroz vremena, prepoznavao se, pored drugih odlika – u znaku izrazitog duhovnog bića. Prepoznavao se i po neiscrpnoj energiji u predanosti radu – danju i noću – koga su proja i pogača othranile. Kao takav, on je sve do danas ostao – na nivou golog života. Prinuđen, odvajkada, da odoleva u odbrani svog imanja i kuće od poplava koje su dolazile, mahom, od svoje omiljene i ćudljive reke Morave. S putevima i drumovima navikao je još iz davne prošlosti, da budu kaljavi i zapušteni, da posle svake padavine utonu u blato. Ako su imali sreće, da ih u novije vreme prekriju tanušnim asfaltom – koji nisu dugo imali otpornost da odbrane od ulegnuća i istrošenosti, sa rupama u kojima se gnezdila ustajala voda. Takvu Srbiju, s Pomoravljem, naslikao je jednim stihom u pesmi „Srbija”, pesnik Dragoslav Grbić, rodom iz Čačka, koja je zastupljena u nekim antologijama srpske književnosti: „Srbija, točkovi u blatu...”

I došlo je to vreme da jedan srpski državnik, orijaške pojave, kao svoj dar – preobrazi sliku, onu davnašnju, Zapadnog Pomoravlja. Da čoveku moravske zemlje konačno skine sa pleća vekovnu patnju što je nosio, kao sudbinu, s putevima kojima je hodao za života. Ono što je začuđujuće, stupio je u ovu zemlju i s oreolom diktatora, nazvanog od strane opozicionih Srba. Ta mračna titula ni u jednom trenutku ga nije omela pred narodom – da mu izmeni lice ove zemlje, pa i cele Srbije – ponesen vizijom i idealom.

Ono što nije učinio nijedan državnik pre njega uspeo je, da je premreži najmodernijim putevima, sagrađenim bedemima i branama od napada razarajućih stihija - na terenima divlje prirode. „To su pluća i krvotok Nove Srbije koja će biti drugačija od one u prošlosti sa Moravskim koridorom”, isticao je on okupljenom narodu u obilasku gradilišta širom zemlje.

Tom novom licu moravske zemlje, diktator je, kao iz sna, gledao tu čudesnu viziju – projekat koji bi za svagda izmenio život jednom narodu. To je Moravski koridor, čije se ostvarenje graničilo s nemogućim. Svedoci smo, danas, da je moguće: koridor počinje da pokazuje svoje lice, i da kreće od Kruševca, Lazareva grada. Pored njega, omiljena i opaka reka, Morava, zanavek će prestati da plavi, kako to narodna pesma kazuje – „Ivanove dvore”. Dešavalo se da ga u mnogim mestima dočeka masa okupljenog naroda iz najudaljenijih sela koja su bila povezivana nasleđenim iskrpljenim i zakorovljenim putevima, a neretko utonulih u blatu. Pažnju mi je jednom okupirala scena na televizijskom ekranu. Iz mase naroda iskoračio je jedan žgoljavi seljak i usudio se da ga upita: „Predsedniče, ceo život gazim blato ovim putem, do same moje kuće. Da li pod starost mogu da doživim da ne skidam više blato sa mojih opanaka?” „Gde ti je kuća?”, pitao je diktator. „Eno, onamo, do onog brega”, rekao je seljak. Diktator ga je pogledao, zaćutao. A onda, hladno odgovorio žgoljavom seljaku. „Nećeš više gaziti blato.” Seljak je zanemeo i u neverici, još jednom zapitao: „Predsedniče, da li je to moguće?”

Svakako, za srpski narod, pa i za svet, aktuelni srpski predsednik, postaje prava enigma – od kakvog političkog bića je sazdan? Neki su skloni da vide u njemu senku levičara, koji se zalaže za malog čoveka i radnika, za medicinske i prosvetne radnike. Nasuprot tome, opozicioni Srbi vide u njemu najcrnjeg samovoljnog diktatora. Dugo su ukazivali na slučaj Savamale, koju je žrtvovao da bi, u svom stilu, „nedemokratski”, odlučio da izgradi Beograd na vodi. Tu aferu uspeli su da prenesu i inostranim medijima. Tome su doprineli i stereotipi sa Zapada o Srbiji, čak i nekih članova Evropskog parlamenta. Kao takav, nosio je i žig okorelog nacionaliste koji je ogromna sredstva ulagao u Hram Svetog Save, istovremeno, u istoj meri – zamerajući mu i pomoć za obnovu Hilandara. Nedavno postavljeni spomenik Stefanu Nemanji – za predstavnike „Druge Srbije” bio je neprihvatljiv, pa su u horu najavljivali da njemu nije mesto u Beogradu. Na sav glas su osuđivali srpskog predsednika što je finansijsku pomoć pružio i francuskoj svetinji Notr Dam, koja je stradala u požaru. Zaboravili su da to diktator ne bi učinio da nije ova svetinja, svojim zvonima, i jedino ona, u ono vreme, objavila pobedu Lazareve vojske na Kosovu. Pomoć diktatora obnovi Spomen-kuće Bana Jelačića za njih je bio licemeran čin da sakrije mržnju prema narodu Hrvatske. Finansijsku pomoć koju je pružio u vreme nedavnog zemljotresa takođe su isticali kao licemeran čin.

Srbi, koji su ga masovno podržali da dođe na vlast – vide u njemu državnika, koji je, jedini uspeo da srpskom narodu danas, i srpskoj istoriji u nastajanju – iznese na videlo – junake sa Košara, čije herojstvo je već bilo zahvaćeno tamom zaborava. Zaboravom, koji je usledio posle Proterane Istine, pretnjama i strahom, od onih koji su počinili zločin nad srpskim narodom. Učinili su to bombama, što su opravdavali humanim činom prevaspitavanja u ime srećnije budućnosti. Taj oblik, da se u savremenoj civilizaciji bombama donosi humanizam, Noam Čomski, američki pisac i znameniti svetski politički analitičar – nazvao je – Militaristički humanizam.

Tog ponižavajućeg ćutanja i straha „zaštitnika Srba” nije bilo kod Filipa Višnjića, srpskog Homera, da pesmom pronosi Istinu pokorenim srpskim dušama. U vreme ropstva pod Turcima, guslama, mitskim instrumentom, govorio je o tim događajima. Govori i danas srpskom narodu – kako je bilo posle svake bitke... I Turci su ga prizivali da čuju njegovu pesmu. Dešavalo se, kad je završavao s njom da ga otprate lica nagrđenog.

Sa titulom diktatora od strane mrzitelja, njegovo političko biće, u ovom vremenu, pokazalo je i retko viđeni državnički talenat – da se poveže u prijateljstvu, sa predstavnicima i najmoćnijih i malih zemalja sveta.

U času svakodnevne preteće smrti od kovida 19 – diktator je, što se graniči s bratstvom, dozvao kineski narod u pomoć. Zato će, kad konačno ode sa vlasti, jedna scena i slika sa TV ekrana uvek podsećati na njega kod srpskog naroda: Kao u jatu ptica, sa lepetom krila – pojavila se i slika jata dečijih kineskih ručica koje su lepršale isprepletene – u silnoj želji da prenesu ljubav srpskom narodu. U silnoj želji, porukama, ispisanim na kineskom jeziku, hrabrile su te ručice – da se izdrži i pobedi opaki nevidljivi neprijatelj.

Ruho diktatora obukli su mu oni koji su nasrtali i sada to čine – na institucije države, na istorijska zdanja i znamenja, da ih pretvore u prah i pepeo. Da kamenicama i gvozdenim predmetima sa ulica, zasipaju mlade policajce čija je odbrana bila jedino svojim telima. Unižen i omražen od njih, našao se u neviđenoj drami da mu preotmu vlast. Kao tragičan junak drame, kome je zaprećeno smrću, ne samo ličnim životom, nego i životom svoje porodice. Ona uveliko odslikava i tragiku srpskog naroda – u vekovnim deobama i bratoubilaštvu – koga je pratio, oduvek – zov krvi...

Sadašnja drama u Srba donela je i satansku sliku: opozicioni Srbi marširali su barabar sa studentskim protestom, ističući ispred marša i simbol krvave ruke namenjene diktatoru. Sa njegove strane, diktator je molio Srbe da ne padnu u iskušenje, da ne uzvrate na varvarstvo, da budu „trpeljivi” iako su uveliko postali žrtve.

Titula diktatora Vučiću nije pomračila njegov humanizam i dušu. Kao takav, učinio je nemoguću pobedu: otklonio je mržnju koja je vekovima razdvajala nas i mnoge druge narode sveta. Ona nas je razdvajala i sa mađarskim i nemačkim narodom. Veličanstven trenutak za njega i naš narod desio se kad mu je nedavno mađarski predsednik Tomaš Šujok, na predlog premijera Viktora Orbana, uručio Veliki krst Ordena za zasluge sa ogrlicom i zlatnom zvezdom. Tom prilikom, mađarski predsednik je istakao, da je Vučić odigrao istorijsku ulogu u pomirenju ova dva naroda.

Veliko priznanje Vučić je doživeo i da mu predsednik RF Vladimir Putin uruči Orden Svetog Aleksandra Nevskog za zbližavanje i prijateljstvo dva bratska slovenska naroda. Pomenuti orden pre sto godina dodeljen je, zapisala je „Politika”, i Aleksandru Karađorđeviću, Milanu Obrenoviću i Nikoli Pašiću.

Impresivno je da je predsednik Vučić i tvorac velikog prijateljstva – „čeličnog”, kako je isticao i Si Đinping, predsednik Kine, posetivši prošle godine i srpsku prestonicu.

*Profesor i književnik

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista