Razbijanje mitova ili razbijanje država

Skupština Republike Srbije usvojila je 10. marta 2010. „Deklaraciju o osudi zločina u Srebrenici iz jula 1995. godine u kojem je ubijeno 8.000 Bošnjaka”. Deklaracija je usvojena sa 127 glasova za i 21 glas protiv. Reč genocid nije ušla u ovaj dokument iako su se o tome prethodno izjasnili i Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju i Savet bezbednosti UN.

Da li je ovo bilo dovoljno? Sudeći po reakcijama onih koji su Balkan svesno pretvorili u bure baruta – nije. Jer time nije ispunjen njihov osnovni zahtev – osuda celokupnog srpskog naroda. A bez jasne osude nema ni pretvaranja Srba u građane drugog reda. Centralni deo Balkana tako ostaje prostor na kojem nijedna velika sila neće imati stratešku prevagu. A to ima svoju cenu.

Podsetimo, Nemačka je po okončanju Drugog svetskog rata osuđena za zločine Holokausta i podeljena na zapadni i istočni deo, čime je praktično postala okupaciona zona SAD i SSSR-a. Sve priče o tome da to nije bila presuda nemačkom narodu nego isključivo Hitlerovom režimu padaju u vodu pred činjenicom da su i ova zemlja i ljudi koji je čine bili u podređenom položaju u odnosu na pobednike, da bi tek nakon pola veka uspeli da se otrgnu tom uticaju. A i kada su konačno ponovo uzdigli glave, dotadašnje gazde su ih ekonomski ponizile. Ukratko, Nemci kao narod su svoju „genocidnost” dobro iskijali. Glavni inicijatori zločina pobegli su, uglavnom preko Atlantika, upravo pod okrilje onih koji su im sudili.

Slična sudbina zadesila je i pripadnike naroda Hutu zbog zločina u Ruandi 1994. Kao i narod Islamske države (ISIS) zbog genocida nad Jezidima (Irak) 2014. I jedni i drugi još dugo neće smeti da se podiče svojim poreklom. Svi oni, počinili neko zlo ili ne, svoj krst će morati da nose. Isti onakav kakav je namenjen Srbima, pa makar zaogrnut plaštom „pojedinačnih krivaca”.

Niko, naravno, ne može da opravda zločine, pa ni ove najnovije izraelske u Gazi, gde masovno ginu civili, žene i deca. Ili nedavno u Iranu. Ali pitanje nad kojim se valja zamisliti je: čemu, u krajnjem slučaju, služi ovakva osuda? Kakav je njen cilj? Da li da se neki narod podstakne da bude bolji, napredniji, uspešniji, ili da se večno kaje? Da li uopšte da opstane kao zajednica, ili da zaboravi sopstveni identitet kako bi konačnu „sreću” obezbedio pokorno služeći nekome moćnom…

Zločini su mnogi, od krstaških ratova, britanskog kolonijalnog divljanja širom sveta, istrebljenja severnoameričkih starosedelaca, crnačkog ropstva, nacističkog Holokausta, bacanja atomske bombe na nezaštićene građane Hirošime i Nagasakija, japanskih krvoprolića u Kini, ratova u Avganistanu, Iraku, Siriji, bespravnog bombardovanja Jugoslavije, rata u Bosni, Hrvatskoj, na Kosovu, aktuelnih dešavanja u Ukrajini, na Bliskom istoku… Ipak, ono što je za sve karakteristično je to što se svi pomenuti akti nasilja osuđuju, ili ne osuđuju, isključivo prema aršinima koje je tokom vekova uspostavila tzv. zapadna civilizacija. Upravo ona koja je zločine najviše i vršila, ali je to činila kroz – „proces širenja demokratije”.

Drugim rečima, o zločinima se ne raspravlja onako kako na njih gledaju na dalekom ili bliskom istoku, rogu Afrike, u amazonskim džunglama, na Himalajima, na Romaniji… Mišljenje žitelja sa pomenutih prostora manje je važno od onoga koje iznesu učene glave u Njujorku, Londonu, Hagu... Tamo se sudi i presuđuje. Ali ne zarad univerzalne pravde ili ljudskosti, već isključivo zarad prevlasti zapadnog oblika demokratije. Pa makar isti i ne bio opšteprihvatljiv.

To se odnosi i na razbijanje istorijskih mitova, svesno potiskivanje narodnog sećanja. Jer to je jedini način da se promeni duhovna i socijalna struktura svakog naroda i da se isti kvalitetnije kontroliše. Ne treba mnogo pameti da bi se shvatilo šta bi se desilo bilo kome, u bilo kojoj zemlji sa čvrstom religijom i pažnje vrednom istorijom, kada bi u školama počeli decu da uče kakvi su sve zločini tokom vekova činjeni u njihovo ime, i u ime njihove vere. U malim zemljama, poput Srbije, takav pokušaj bi bio daleko uspešniji. Pa zašto ne udariti upravo na takve, na njihov nacionalni identitet. Jedan od valjanih načina za početak je da ih se ubedi da im je sadašnjost sazdana upravo na genocidu predaka. Pa makar i samo nekih. To je posao propagandista. Dobro plaćenih, gle čuda, ponovo od strane zapadnih mešetara.

Pritom se pažnja usmerava samo na jednu kategoriju građana. Desetine hiljada usmrćenih ili proteranih žitelja van nesrećne Srebrenice, a bilo ih je nebrojeno mnogo više u Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu, nikada neće moći za sebe da kažu da su bili žrtve genocida. A ogromni prostori na kojima su nekada obitavali pretrpani su grobovima i danas zvrje prazni.

Ali, vratimo se sadašnjosti. Da li bi nas ubacivanje termina „genocid” u na početku pomenutu deklaraciju približilo Evropi i svetu? Tvrdim da ne bi. Ni za jedan korak. Naprotiv, i onima koji sa prošlim ratovima nisu imali nikakve veze, nad glavama bi visilo obeležje da su njihovi očevi ili rođaci, pa makar i kao pojedinci, činili nezamislive zločine. To bi bilo kao da sam sebi zatežeš omču oko vrata koju ti je neko drugi već namakao.

Zamislite samo kako bi se osećali budući turisti u velelepnim blistavim odmaralištima u Gazi kada bi na hotelima zatekli jasno istaknute table na kojima piše da su isti izgrađeni zahvaljujući genocidu koji su nad Palestincima izvršili Izraelci, i to uz obilatu pomoć Amerikanaca. Da li bi im bilo svejedno?

Uostalom, šta kada se jednoga dana ta reč „genocid” izliže od neselektivne upotrebe, kao što je i reč „zločin” odavno relativizovana? Koja nova će izražavati našu želju da nekoga osudimo ne zato što je učinio nešto užasno već i da bi od te osude mi sami imali korist.

Suočavanje sa istinom ne može da bude rezervisano samo za jednu kategoriju ovozemaljskog stanovništva. Mora jednako da važi za sve. U situaciji kada već postaje jasno da zapadna demokratija, zasnovana na vekovnoj bezobzirnoj pljački planete, više ne funkcioniše kako je zamišljeno, to postaje neminovnost.

*Novinar „Politike” u penziji

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista