Mlad major

Savremena Crna Gora je neobična zemlja. U Briselu je zbog njenog bezumnog, ideološkog fanatizma, bespogovorno prihvaćenih ludorija vouk kulture i neprimerene rusofobije proglašavaju „šampionom” nekakvih evropskih integracija. Ipak, to je država koja nikada nije donela antiautoritarne zakone. Ona se nikad nije suočila sa svojim fašističkim, staljinističkim ni titoističkim nasleđem – a ima ih sva tri. Do 2020. njome je vladao jedan autoritarni nastavljač ranijeg komunističkog režima, što ju je činilo poslednjim ostrvom hladnoratovskog sveta – jedinim preostalim posle Revolucije karanfila u Portugaliji i pada režima Marsela Kaetana. Crna Gora nikada nije zvanično otvorila dosijee političkih neprijatelja iz vremena komunizma. Duboka država, koju su za vreme Đukanovićevog režima preuzeli zapadnjaci nikada nije dozvolila suočavanje sa prošlošću. Odnos prema nekadašnjoj „zavetnoj zemlji” Rusije (ambasadora Ignjatjeva) bio je još perverzniji nego prema „demokratizovanoj” Italiji u kojoj su se Crvene brigade pojavile, između ostalog, i zato što je većina policijskih prefekta šezdesetih godina na svojim mestima radila i u Musolinijevo vreme. Navedite, molim vas, kada je poslednji put diktatoru zaslužnom za streljanje desetina hiljada sugrađana negde u Evropi podignut spomenik. U Podgorici je pre par godina iz opskurnosti izvađena kopija jedne Brozove statue i podignuta pred grupicom fanatika, crnogorskih šovinista i neokomunista, uz odobravanje većine državne elite. Crna Gora je svakako jedina država čiji se predsednik izvinio zbog toga što je njena skupština donela rezoluciju o osudi zločina u dva koncentraciona logora tokom Drugog svetskog rata! Crna Gora je jedina država koja je „priznala” da je na svojoj teritoriji tokom devedesetih godina imala „logor” u kome istina niti jedan hrvatski ratni zarobljenik nije poginuo niti umro. U Albancima i muslimanima naseljenim krajevima države odavno su podignute mnogobrojne spomen-ploče i druga obeležja saradnicima fašista i raznim istorijskim ličnostima koje su se istakle pred večnošću robeći i ugnjetavajući srpski narod. Još od Đukanovićevog vremena problem je samo Spomenik Pavlu Đurišiću, majoru i komandantu JVuO na prostoru Crne Gore.

Ovom prilikom neću ulaziti u bezvodne rasprave o tome da li je komandant kog 1943. privremeno zarobljavaju Nemci bio saradnik okupatora. Neobično je da jedan kolaboracionista od Vermahta otima sela i gradove. Ne bih raspravljao ni o zločinima njegovih trupa nad muslimanima – Dragoljub Mihailović nije izvršio niti naredio ubistvo niti jednog Hrvata ili muslimana, pa je opet Baba Roga za prosečno dete nacionalne većine u Zagrebu ili Sarajevu. Dovoljno je da kažem da je srazmera ubijenih civila između četnika i ustaša, odnosno muslimanskih milicija, u Drugom svetskom ratu daleko nepovoljnija po Srbe nego što je rat iz devedesetih bio štetan po muslimane. No, sledeći analogiju, zamislite da je umesto Nasera Orića – koji je iz Srebrenice pobegao i ostavio svoje sunarodnike gnevu neprijateljske osvete i savezničke nekropolitike – bio, recimo, komandant Armije RBiH, a sa njime i reis. Pa da su umesto dvadeset kilometara kroz srpske položaje išli 400 kilometara sve zajedno sa ženama, decom i starcima. Pa da su ih posle tog strašnog puta sačekali ne samo Vojska Republike Srpske nego i TO Republike Zapadne Bosne Fikreta Abdića, pa da su komandanta Halilovića – ne zna se još da li iskasapili ili spalili u logoru u kojem je ubijeno bar stotinu hiljada muslimana, a da su ostatak poubijali pripadnici treće vojske, koja je preuzela reisa Cerića, mrcvarila ga na putu nazad, pa mu se danas ne zna ni grob...

Zamislite takav razvoj. Nije mnogo teško, istorija je krvava, brutalna i nepravedna. Malo je teže zamisliti da tih osam hiljada mučenika, protiv kojih su ratovali nacisti, ustaše i komunisti, danas ne mogu da dobiju svoj spomenik. Kada govorimo o nenormalnom ponašanju političke većine na Cetinju – gradu dvojice nedavnih masovnih ubica – zaboravljamo masovno streljanje viđenijih ljudi ovog grada na kraju Drugog svetskog rata. Umesto da se suoče, većinski mediji u Podgorici, uz podsmeh primete kako su ih streljali zarobljeni, pa prisilno u partizane mobilisani, bivši četnici.

Među Srbima u Crnoj Gori nema autošovinista. Svi oni su na putu samomržnje postali nacionalni Crnogorci. Svakoga njegove rane najviše bole i treba dozvoliti spomenike čak i neprijateljima. Proputujte malo austrijskim gradićima, pa ćete videti kako je u većini na centralnom trgu vitez sa šlemom Vermahta. Ja želim da verujem da je to tuga za poginulim očevima, a ne radost zbog 40.000 masakriranih Kozarčana ili 7.000 Kragujevčana.

U godini u kojoj u Hrvatskoj 13% stanovništva peva „gradiškim mesarima”, kada ruše ćirilične i spomenike ratnim žrtvama sa srpskih grobalja širom Hrvatske. Dve godine nakon što je francuski ambasador u Prištini naložio uklanjanje originalne spomen-ploče sa srpskog vojničkog groblja koje je posetio (!)... U Crnoj Gori, zemlji u kojoj su jame sa žrtvama komunista i dalje neobeležene, a nešto ne mogu da pronađu stratišta na kojima su crnogorske komuniste ubijali četnici, na vlasti je i dalje grupa oportunista koji su poput Mila Đukanovića uvek znali kada da kleknu i kada da – svakome ko bi im mogao koristiti – ponude najmiliji deo svog tela. Na srpski narod oni i dalje gledaju kao na idealnu žrtvu ili, u boljem slučaju, kao na koristan kusur.

Poučite se nacionalni Crnogorci od Srba i Srbije. Dozvolili smo spomen-obeležje Janošu Damjaniću, renegatu koji je skrivio smrt hiljada Srba pa čak tvrdio da bi se ubio ako bi to značilo da će sa ovog sveta nestati i poslednji Srbin. Učinili smo to da bi i mi imali isto pravo – da čuvamo spomen na svoje žrtve tamo gde i same i uvek nisu samo i isključivo stradalne. Uzalud rušite spomenike srpskim komandantima. Dokle god se tako budete držali, spomenik majoru Đurišiću biće nesrušiv. Slobodan Jovanović je o generalu Mihailoviću napisao sledeće reći koje važe i u ovom slučaju: „Za života on je bio gonjen, klevetan, mučen i, najzad, umoren. Njegovo telo je razneto na komade i on nema groba, ali on i dalje živi u duši srpskog naroda i tu će živeti uvek dok srpsko ime bude trajalo.”

*Napredni klub