Spokojni ljudi ne pišu romane

Ime našeg pisca i ambasadora Republike Srbije u Austriji – Dragana Velikića – izgovara se u Austriji sa strahopoštovanjem. Njegove knjige se čitaju, poznaju, analiziraju, a u medijima, novinari i književni kritičari se povremeno upuštaju u diskusije o tome koji je od njegovih romana „bolji”, „superiorniji” ili „kapitalniji” u odnosu na druge. Iako ne mogu da se dogovore da li je to naj-delo „Slučaj Bremen”, „Ruski prozor” ili „Via Pula”, svi se slažu po jednom pitanju – da je prošlogodišnja Srednjoevropska nagrada za književnost otišla na pravu adresu.

Ova je nagrada Vaše prvo međunarodno priznanje. U čemu vidite njen značaj na profesionalnom, i širem planu?

Nagrade su važne jer proširuju čitalačku publiku. Međutim, one ne mogu neko delo učiniti boljim nego što ono jeste. Koliko je zaboravljenih knjiga koje su bile nagrađivane. A opet, „Proljeća Ivana Galeba” Vladana Desnice su klasika koju prisvaja i srpska i hrvatska književnost. To je, pre svega, evropski roman; međutim, te godine kada se pojavio nije dobio ni NIN-ovu, niti ijednu drugu nagradu.

Srednjoevropska nagrada je priznanje koje se dodeljuje za ukupni književni rad. Do sada su je dobili Đerđ Konrad, Karl Markus Gaus, dakle pisci koji imaju iza sebe priznato delo. Naravno da mi je drago, jer dolazi u trenutku kada se moj poslednji roman „Ruski prozor” pojavljuje na nemačkom i mađarskom jeziku.

Dakle, nagrade jesu važne. Prošle sam godine dobio i NIN-ovu i Nagradu Meša Selimović, međutim, time „Ruski prozor” nije bolji nego što jeste, ali ga je zahvaljujući nagradama pročitalo neuporedivo više čitalaca. Trinaest izdanja za godinu dana jeste podatak. Kada je pisac mlad, nagrade mogu biti podsticaj, mada su istovremeno i opasnost. Ne znam kako je kod drugih, ali priznanja unose nemir, teže hvatate intonaciju u onome na čemu radite. Ja to mogu da kažem jer sam se kao pisac formirao bez nagrada, stekao svoju čitalačku publiku. Za skoro tri decenije književnog rada, ukupno četiri nagrade, od toga tri tek sada, pa to i nije mnogo.

Gde je sve do sada objavljen „Ruski prozor”?

Prava su uzeli Italijani, Grci, Bugari i trebalo bi da do kraja ove godine izađe u tim zemljama. U maju prošle je objavljen u Zagrebu, u originalu, naravno. U oktobru u Nemačkoj, a krajem 2008. u Mađarskoj. Ima još nekih najava za druge jezike, ali time se ne bavim, to radi izdavač.

Da li ste počeli novu knjigu?

Trenutno, a to je već dve godine, ništa ne pišem. Niti mogu, niti želim dok ne okončam svoj ambasadorski mandat. Kada počinjem novi roman potrebno mi je sve vreme ovog sveta; ja to zovem „svakodnevna večnost”. Uostalom, postoji vreme kada se riba lovi, i vreme kada se mreže suše.

Nedavno je u evropskom izdanju „Kurira” objavljeno da Vam je mađarski ambasador u Austriji, dr Ištvan Horvat, uputio čestitku povodom Srednjoevropske nagrade napisanu na srpskom, i to ćirilicom. Krajnje neobičan gest?

Taj gest ambasadora Ištvana Horvata jeste neobičan. A kako u diplomatiji ništa nije slučajno, ja ga doživljavam kao osobiti znak poštovanja i prema mojoj zemlji koju trenutno predstavljam u Austriji.

Da li Vam teško pada da pomirite profesiju po izboru i onu za koju su Vas izabrali, s obzirom na to da u jednoj vlada potpuna sloboda izražavanja, dok je potonja ograničena na diplomatski jezik?

Nisam do sada imao problema sa time. Upravo činjenica da u diplomatiji ponekad imate ograničen manevarski prostor iziskuje da jasnije i lucidnije profilišete ono što želite da saopštite. Kao pisac, skoro dve decenije sam prisutan u Austriji, moji politički stavovi u vidu brojnih tekstova i intervjua su dobro poznati još iz vremena kada je Miloševićev režim vodio Srbiju u izolaciju i iz dana u dan uvećavao negativni predznak čiji teret i danas još osećamo. Ja svoje političke stavove nisam menjao, i to mi je kao ambasadoru u Austriji velika prednost.

Da li čitate recenzije svojih romana?

Tekstove koji su sami po sebi dobri, koji imaju literarnu visinu, smatram vredne čitanja. Pametan tekst je kompliment čak i kada delimično, ili skroz negativno govori o nekoj mojoj knjizi. Nije u pitanju skromnost, već nadmorska visina. Nepismeni hvalospev neuporedivo više vređa nego žestoka ali inteligentna kritika.

Očigledno je da su Vaš boravak po različitim evropskim gradovima, ta česta promena geografskih sredina i kontakt sa mnogobrojnim kulturama, uticali na život junaka u Vašim romanima. Ipak, čini se da se sa svakom pričom sve više približavate momentu kada će se jedan od njih konačno ukotviti na mestu na kome će pronaći svoj spokoj.

Bio bi to veoma dosadan roman o nekakvom spokoju. Jer, spokojni ljudi ne pišu romane. Najbolje što pisac može jeste da piše o onome što jeste njegov svet, da piše o svojim opsesijama. Dakle, ne izmišljam ja mesta po kojima se kreću moji junaci, ja ih samo opisujem budući da imam iskustvo iz prve ruke. Po meni je sasvim prirodno da se junaci kreću prostorom koji pisac poznaje.

Koji biste od svojih romana preporučili nekome ko do sada nije bio upoznat sa Vašim književnim delom?

Koga zanima neka sam odluči koji će moj roman pročitati. Preporučio bih knjige tekstova i eseja „Pseća pošta” ili „Stanje stvari”. To su komentari i razmišljanja o našem vremenu i prostoru, o tome „šta smo sanjali i šta nam se događalo”.

Za koga ste od svojih junaka posebno emotivno vezani, i zbog čega?

Najsvežiji u meni je Rudi Stupar, glavni junak „Ruskog prozora”. Bio je poseban izazov imati za junaka osobu koja je duplo mlađa od mene. To mi je omogućilo da savladam jednu novu optiku. Vreme sadašnje opisujem njegovim pogledom. Koliko sam u tome uspeo znaće najbolje moji mlađi čitaoci.

Da li ozbiljan savremeni roman može da bude sasvim apolitičan?

Zanimljivo pitanje. Da li su, recimo, Beketovi romani apolitični? Ili Kafkini? Baš „sasvim” nisu. Eto Vam odgovora. To „sasvim” je teško postići. Ali, i zašto? Naša književnost je dugo bila u velikoj meri „tipološka”. Ono što se učilo u školi u moje vreme, vrvelo je od tipova. Oni su bili nosioci nekakvih ideja. U svakom slučaju meni je bilo teško, prosto nemoguće da se identifikujem sa tim junacima-tipovima. Ne verujem u bilo kakav zadatak književnosti. Pisanje je duboko individualni čin. Neki roman je ozbiljan i vredan čitanja isključivo zbog literarne snage koju ima, a ne zbog količine apolitičnosti izmerene sumnjivim kantarom dnevne politike.

Koje pitanje smatrate suštinskim za Vaše stvaralaštvo, a koje Vam niko do sada nije postavio?

Suštinsko, ono najvažnije u pisanju jeste da budete dosledni, da se ne povodite za temama koje su trenutno kurentne, a nisu vaše. Raditi na sebi, iz dana u dan, slediti svoj put ma kuda prolazio i ma gde vas vodio.