Kića i Praja – temelj velikih „crno-belih”

Atmosfera koju danas vidimo u Beogradskoj areni na utakmicama Partizana nije nastala u toj areni, niti je posledica onoga što se dešava poslednjih godina u klubu. Njeni koreni su čvrsto vezani za početak sedamdesetih godina prošlog veka, kada su „crno-beli” doveli dvojicu vanserijskih košarkaša, Dragana Kićanovića i Dražena Dalipagića.

Partizan je do tada pune tri decenije uzalud pokušavao da osvoji neki trofej. Generacije sjajnih igrača i trenera ostali su praznih šaka. A onda su došli Kićanović i Dalipagić koji su za osam zajedničkih godina (1972–1980) postavili nove standarde, mada u dve sezone nisu bili obojica u sastavu, zbog naizmeničnog odsluženja vojnog roka.

„Crno-beli” su u njihovoj eri dva puta bili državni šampioni (1976, 1979), a vodila su ih trojica trenera. Temelje tog tima postavio je Ranko Žeravica (1967–1974, 1976–1978). Između dva njegova mandata (dok je radio u Barseloni) ekipu je vodio Borislav Reba Ćorković (1974–1976), a zatim je na klupu seo Dušan Ivković (1978–1980).

Ćorković je doneo klubu prvi trofej u njegovoj istoriji – domaće prvenstvo (1976), Žeravica – prvi evropski pehar – Kup Koraća (1978), dok je Ivković vodio ekipu do prve triple krune (1979): prvenstvo, domaći kup i Kup „Koraća”. Ivković je, i pored tog istorijskog uspeha, smatrao da to nije bilo dovoljno dobro za sastav sa takva dva majstora košarke:

– Imao sam sreću da treniram u isto vreme dva najbolja svetska igrača mimo NBA lige, ali nažalost, s njima nismo uspeli da osvojimo titulu prvaka Evrope. Kompletan Partizan, kompletna javnost, potencirali su pitanje ko je bolji, Kićanović ili Dalipagić. Napravljen je rivalitet i upravi kluba, koja se delila na kićanovce i prajinovce, što se loše odrazilo na tim… Kad smo sa jednim od njih osvojili triplu krunu, i kad je trebalo da napadnemo evropsku titulu, onaj drugi je odlučio da ode u vojsku, samo da bi pokazao svima da ekipa bez njega neće biti tako dobra…

Tih godina Partizan je postao košarkaški brend, sa publikom koja je verno počela da prati svoje ljubimce. Zbog Kićanovića i Dalipagića tražila se karta više. U Hali sportova, koja danas nosi Žeravičino ime, igrao se „dupli program” vikendom (Beograd imao četiri prvoligaša: Partizan, C. zvezda, OKK Beograd i Radnički) i tu su redovno dolazili najbolji evropski timovi.

Partizan je imao veliku sreću da se u ono vreme Druga liga igrala preko leta, tako da je ostvario kontinuitet u najvišem rangu iako je iz njega ispao 1971. Tada su povučeni ključni potezi za svetlu budućnost: iz Mostara je doveden Dalipagić (1971), a iz Čačka je stigao Kićanović (1972).

Žeravica je po odlasku s mesta selektora (1972) krenuo u podmlađivanje „crno-belih”. Jedan od najcenjenijih i najiskusnijih bekova u ligi, reprezentativac Čermak, otišao je u Holandiju (1973). Starosedeocima, Zečeviću, Beravsu, Farčiću i Latifiću, priključeni su i Kerkez (stigao 1971), Todorić (1972), Marić (1974), kasnije i Boban Petrović (1976), Savović, Arsenije Pešić (1977). Na kratko im se pridružio prvi stranac u istoriji srpske košarke Bač Tejlor (dobio nadimak Baća), ali se nije proslavio (nezadovoljna publika je skandirala „Kića, Praja, Baća – ko to plaća”).

Partizan je neslavno prošao na svom debiju u Kupu šampiona (Evroliga), u sezoni 1976/77. Neočekivani poraz u Beogradu od Zbrojovke (96:85) koštao ga je prvog mesta u četvrtfinalnoj grupi, tako da se nije probio u završnu rundu (najboljih šest ekipa). Tejlor se vratio u Ameriku posle samo dve utakmice.

U naredne dve sezone „crno-beli” su osvojili dva trofeja, oba u evropskom Kupu Koraća. Prvi međunarodni uspeh stigao je posle dva meča sa Huventudom u polufinalu (poraz u Badaloni 114:109, pobeda u Beogradu 107:95) i nezaboravnog finala protiv Bosne u Banjaluci, 21. marta 1978, odlučenog posle produžetka – 117:110 (101:101). Dvojica najboljih igrača „crno-belih” postigla su finalu zajedno 81 poen – Kićanović 33, Dalipagić 48.

„Crno-beli” su sa trenerom Ivkovićem odbranili trofej, pošto su u finalu, u Beogradu, 20. marta 1979, savladali ekipu Arigonija (Italija) sa 109:89. Kićanović je postigao 41 poen, Marić 23 (Dalipagić u vojsci). U polufinalu su oba puta bili bolji od Jugoplastike – u Splitu 97:96, u Beogradu 98:96.

Partizan je tih godina bio treći (1982) i šesti u Evropi (1980). Novi uspesi stigli su sa novim zvezdama, koje je okupio Dragan Kićanović kao sportski direktor. Verovatno niko nije toliko zadužio „crno-bele” kao on: prvo kao igrač, a onda kao arhitekta novog vanserijskog tima zbog kojeg su se mnoga deca zaljubila u Partizan. Jedna od epohalnih stvari koje je uradio bilo je dovođenje Željka Obradovića (1984) koga je zatim ubedio da preko noći iz patika sedne na trenersku klupu (1991). Dobro je poznato šta se posle dogodilo…

Druga polovina osamdesetih bila je druga važna epoha u istoriji kluba. Ponovo se oko Hale sportova tražila karta više. Vanserijski talenti – Divac, Paspalj, Đorđević, Danilović, Nakić i drugi, vrlo brzo su izrasli u tim najviše evropske klase. Na klupi je sedeo mladi stručnjak Duško Vujošević koji je vodio ekipu u tri uzastopne uspešne sezone: titula prvaka Jugoslavije 1987, fajnal-for Kupa šampiona 1988. i trofej Kupa „Koraća” 1989.

Novi evropski pehar osvojili su: Đorđević, Danilović, Prlinčević, Vujačić, Savović, Mutavdžić, Divac, Popović, Paspalj i Nakić. U finalu su bili bolji od Vive Vizmare (Kantu): prvi meč su izgubili u Italiji sa 89:76, a u revanšu su pobedili sa 101:82 (Divac 30, Paspalj 22, Đorđević 21, Danilović 10, Savović 8, Nakić 5, Vujačić 5. U toj sezoni igrali su i Obradović, Pecarski, Orcev, Parežanin, Lakićević, Jović i Bosanac.

Dva igrača, dva meča – 136 poena

Dragan Kićanović i Dražen Dalipagić su promenili evropsku košarku. Obojica su primljeni u Kuću slavnih Svetske košarkaške federacije (Fiba), a Dalipagić je uvršten i u Nejsmitovu kuću slavnih u Springfildu.

Sve odbrane su drhtale pred njima. Na primer, u polufinalu evropskog Kupa „Koraća”, 1977/78, protiv Huventuda, zajedno su postigli 136 poena: Kićanović (66) i Dalipagić (70).