Monasi se za Hilandar pripremaju u Slancima

Slavska trpeza u manastiru Svetog arhiđakona Stefana u Slancima, nadomak Beograda, postavlja se dva puta godišnje za nekoliko stotina gostiju. Trinaest monaha i iskušenika, koliko broji ovo bratstvo, i juče je dočekalo svoje goste, a, pošto nemaju odgovarajuću trpezariju, stolove su postavljali i napolju, ispod cirade, gde su smestili i improvizovanu peć bubnjaru da greje goste. Leti, 15. avgusta, na dan Prenosa moštiju svetog prvomučenika i arhiđakona Stefana, crkveno dvorište je tesno za sve goste.

– Prošlog leta došlo nam je oko 1.000 ljudi, a sada smo postavili za 600 gostiju, iako ih je zbog izuzetno hladnog vremena došlo nešto manje. Bratstvo je malo, pa nam u spremanju slave i služenju gostiju pomažu meštani – priča nam otac Gavrilo, jedan od monaha u manastiru Svetog Stefana u Slancima.

Spremalo se za slavu celu noć: pekle su se pljeskavice, kuvao pasulj i čorba, uvijale sarme, kako bi trpeza za nekoliko stotina gostiju bila postavljena na vreme – odmah posle liturgije koju je, po blagoslovu patrijarha srpskog Pavla, služio vikarni episkop hvostanski Atanasije uz sasluženje sveštenomonaha i đakona.

Manastir u Slancima je metoh manastira Hilandara i bratstvo koje boravi u njemu priprema se za monaški život u najvećoj srpskoj svetinji na Svetoj gori. Njihovo duhovno podvizavanje i prilaženje veri prati starešina manastira, arhimandrit Andrej, a pre nego što odu na Svetu goru, monasi u ovom manastiru, jednom od retkih poseda Hilandara u Srbiji, provedu čak i do 10 godina. Tipik po kojem žive hilandarski monasi, koji je napisao Sveti Sava, jedan je od najstrožih, a njega se drži i bratstvo ovog manastira, u kojem dan počinje u četiri ujutru, a jutrenje pola sata kasnije. Omanja crkva, oko koje je tri hektara obradive zemlje koji pripadaju manastiru, često prima goste. Jednom nedeljno poseti je najmanje 200 ljudi. Naime, svake nedelje, posle bogosluženja, ovde se sprema trpeza ljubavi, obed za sve koji dođu na liturgiju, a posle ručka organizuju se duhovna predavanja. Kada je vreme hladnije dođe oko 250-300 ljudi, objašnjava otac Gavrilo, a na proleće i leto taj broj je mnogo veći.

– Ručak i predavanja organizujemo u baraci pored konaka u koju staje oko 200 ljudi, pa je malo tesno. Teme su bogoslovske, istorijske, praktične, iz psihologije, a trudimo se da pratimo i savremena dešavanja i razgovaramo o problemima kao što su narkomanija ili razne bolesti – priča otac Gavrilo.

Ovaj monah kaže da je potreba za većom trpezarijom i još jednim konakom za narod velika, jer su sadašnje prostorije tesne za sve posetioce. Česti gosti mogli bi da obeduju u jednoj velikoj trpezariji, a u konaku koji planiraju da izgrade trebalo bi da se smeštaju iznemogla lica ili ljudi koji žele da nekoliko dana provedu u metohu manastira Hilandara.

(/slika2)Manastir nadomak Beograda zaštićen je kao spomenik kulture i arheološko nalazište. Prema najstarijim pisanim izvorima, potiče iz 14. veka, a kao ktitori pominju se Sveti Sava, po kojem se zove i izvor u blizini manastira, ali je verovatnije da je to bio kralj Dragutin. Doživevši procvat za vreme vladavine despota Stefana Brankovića i njegovog naslednika Đurđa, svetinja koja je bila posvećena Vavedenju presvete Bogorodice postala je manastir Svetog arhiđakona Stefana, iz poštovanja prema ktitoru-obnovitelju ili u čast krsne slave Brankovića. Manastir je 1833. godine srušen do temelja, a pokretne vrednosti odnete su u crkvu u Velikom Selu. Velika obnova počela je 1961. godine kada je blaženopočivši patrijarh German blagoslovio temelje crkve, a nekoliko godina kasnije poverena mu je sveta misija da bude metoh manastira Hilandara gde će se monasi pripremati za život u svetogorskom manastiru. Kada je završena obnova 1971. godine, u manastir su donete dve velike svetinje – čestica moštiju svetog Stefana, koja je zahvaljujući zalaganju patrijarha Germana preneta iz Rusije, i kopija ikone najveće hilandarske svetinje Bogorodice Trojeručice, koju je doneo tadašnji proiguman Hilandara, otac Nikanor. Monasi i meštani pričaju da je 1989. godine, posle jedne liturgije, tadašnje bratstvo manastira primetilo da se na čelu Bogorodice pojavio krst, a u oba oka suze, koje su se mogle videti i u Hristovom oku. Protumačili su to kao predznak velikog stradanja naroda u ratovima koji su usledili.