Srbija taj posao nije završila

Direktan odgovor na postavljeno pitanje glasi: Otkaze neće biti moguće sprečiti. Što je još važnije, to i ne bi trebalo da bude cilj. Predlog da se u dubokoj ekonomskoj krizi čuva svako radno mesto, bez obzira na učinak tog radnog mesta, ekonomski je neodrživ. Da je očuvanje zaposlenosti moguće političkim dogovorom ili dekretom, socijalizam sovjetskog tipa ne bi propao. To je, na sreću, uočila i naša politička elita te je tako prvobitna nerealna parola – da će se čuvati svako radno mesto – zamenjena nešto realnijom ali i dalje teško ostvarivim ciljem: sačuvati svako produktivno radno mesto. To je ogromna i suštinska razlika. Posebno u Srbiji, a evo i zašto.

Srbija ima tu nesreću da strahovito zaostaje u tranziciji za drugim zemljama bivšeg socijalističkog sistema. Najjednostavnije rečeno, suština tranzicije upravo je u tome da se preduzeća, a time i privredarestrukturiraju tako da se ne proizvodi ono što nema prođu i da se ne zapošljavaju radnici koji ne mogu da zarade ni za sopstveni dohodak. Srbija taj posao nije završila. I da nije došlo do najdublje ekonomske krize, nastavak tranzicije u Srbiji nužno bi zahtevao zatvaranje nekolikostotina hiljada neproduktivnih radnih mesta. U normalnim okolnostima, većina otpuštenih radnika imala bi priliku da se zaposli u novootvorenim, privatnim preduzećima.

Malopojednostavljeno rečeno, tržišna privreda funkcioniše tako što se neuspešna preduzeća gase, kapitalisti ostaju bez uloženog kapitala, radnici bez posla. Novi preduzetnici otvaraju nova preduzeća i upošljavaju nezaposlene radnike. Dugoročno gledano, više preduzeća se otvori nego što propadne i tako privrede uspevaju da zaposle ne samo otpuštene radnike već i novopristigle kontingente koji nakon školovanja stasavaju za rad. Pri tome, veoma je značajna mobilnost i fleksibilnost i rada i kapitala. Nova preduzeća najverovatnije neće proizvoditi ono zbog čega su stara propala. I radnici moraju da budu spremni da rade drugačije poslove, što često podrazumeva dokvalifikaciju i prekvalifikaciju.

I takav sistem koji se, dosad, pokazao kao najefikasniji i najproduktivniji povremeno zapada u recesiju ili krizu. To je upravo situacija danas. Dolazi do opšteg smanjenja ekonomske aktivnosti i, naravno, gubitaka i na strani rada i na strani kapitala. Iz krize će se izaći „pozitivnom destrukcijom”: gašenjem svega što ne može da preživi i restrukturiranjem koje će dati novi zalet privredi.

Možda ovo sve zvuči previše načelno, ali je apsolutno nužno da bi se pravilno razumela situacija, a zatim i preduzele odgovarajuće mere koje će suštinski predstavljati realan i kvalitetan doprinos bržem izlasku iz teškog stanja. U protivnom, mere ekonomske politike će se svesti na krpljenje rupa na putu koji vodi u pogrešnom pravcu.

Mora se otvoreno priznati da Srbija nije završila tranziciono restrukturisanje i da je put do zelenih grana za privredu u celini upravo ubrzanim dovršavanjem tog posla, a ne socijalnim zapošljavanjem neproduktivnih radnika u državnim/društvenim gubitašima. Održavanje neproduktivnih preduzeća, a time i radnika, košta. Ceh plaćamo svi, a pre svega produktivni, jer se time umanjuje njihova konkurentnost. Njihova je roba skuplja da bi se pokrili gubici neproduktivnih.

Ne raspolažem informacijama, osim onim iz novina, o čemu se sve razgovaralo na sastanku sa privrednicima u Palati Srbije u petak. Novine prenose da je premijer istakao kao principe za antikriznu borbu jedinstvo, solidarnost i kontinuitet. Sa prva dva se slažem, kontinuitet mi je vrlo problematičan. Ekonomska kriza je upravo pojava diskontinuiteta, na koji se odgovara pozitivnim diskontinuitetom: radikalnim, hrabrijim i dubljim merama. Nije politički popularno, ali jeste delotvorno. Barak Obama u najmoćnijoj privredi sveta poručuje: „Moramo delovati brzo i hrabro”. To još više važi za ekonomski nejaku Srbiju.

Druga pouka za Srbiju jeste da mere koje će se preduzeti moraju biti konzistentne. Na primer, ne može se u istom dahu govoriti o podsticanju izvoza kao prioritetu i o potrebi održavanja stabilnog kursa ili čak jačanju dinara da bi se sačuvali interesi uvoznika ili onih koji su se zaduživali po nižem kursu. I ovi potonji će morati da plate cenu svojih odluka donetim pod drugačijim okolnostima.

Profesor Ekonomije tranzicije na Fakultetu
za ekonomiju, finansije i administraciju