Marija Zaharova i granice poniženja

Svaka propala imperija ima svoj trenutak poniženja. Kod Rusa, to poniženje nosi visoke štikle i govori kroz mikrofon. Marija Zaharova, portparolka ruske diplomatije, više ne predstavlja zemlju, već njenu frustraciju. Svaka njena rečenica zvuči kao ekvivalent topovskom udaru – bučna, prazna i predvidiva. Ovog puta njen cilj je bio Aleksandar Vučić. I Srbija. Zaharova se „zapitala” da li Srbija ima jednog predsednika ili više njih, aludirajući na Vučićeve izjave o izvozu srpske municije. To nije pitanje, to je pretnja. Ton u kojem car pita gubernatora zašto mu se ne klanja dovoljno nisko. 
U ruskoj diplomatiji to zovu bratski savet. U svakoj normalnoj državi to se zove – poniženje. Kada Zaharova govori o „bratskoj ljubavi”, Srbija se seća računa. Srbija zna da bratstvo na silu nije bratstvo, već ropstvo. I da se ne može živeti od uspomena na savezništva koja su Rusiji uvek bila jeftina na rečima, a skupa po Srbiju. 
Da ne idemo u daleku istoriju, samo par decenija unazad. Rusija je podržavala sankcije protiv Srbije devedesetih. Glasala je za svaku rezoluciju Saveta bezbednosti kojom smo kažnjavani. Kada je 1999. trebalo pokazati solidarnost, ruski kontingent sa Kosova povučen je pre nego što je i stigao – jer Moskva nije htela da plaća troškove svog prisustva tamo. Takva „bratska ljubav” traje dok je besplatna. 
To je ono što Zaharova nikada neće reći – da Rusija ne brani Srbiju, već samo svoje interese. Da im je Srbija potrebna kao medijski toponim u svakom obraćanju: „braća Srbi”, „pravoslavna solidarnost”, „istorijska misija”. Iza tih reči ne stoji ljubav, već potreba za manipulacijom. Srbija je u ruskoj propagandi uvek šahovska figura – nikada partner. Zato i nije slučajno što portparolka Kremlja više liči na komesara propagande nego na diplomatu. U jednoj ruci drži mikrofon, u drugoj megafon. U svakoj izjavi, umesto razuma – odjek artiljerije. Njena logika je logika opsade: svet je protiv Rusije, pa svi moraju da biraju stranu. U takvoj slici, Srbija mora da bude „s njima”, jer ako nije – biće protiv. To je politički rekvizit iz 19. veka koji Moskva nikada nije prestala da koristi. 
Srbija danas plaća cenu njihovih odluka i u energetici. Kompanija NIS, u kojoj ruski „Gasprom” i dalje ima većinski udeo, postala je talac političkih poruka iz Moskve. NIS je kompanija kojom „Gasprom” upravlja kao da je ambasada, a ne energetski partner. 
Kad Zapad i Amerika uvedu sankcije, posledice ne trpi Putin, niti ruski oligarsi, nego građani Srbije. NIS je postao simbol ruske ucene, ne saradnje. 
I dok Beograd pokušava da pronađe model da otkupi ruski udeo, iz Moskve dolaze prepreke. Jer Kremlj zna: dok ima svoj deo u NIS-u, ima i polugu nad Srbijom. I da, NIS je danas pravi simbol tog „bratstva”. Kompanija kojom „Gasprom” upravlja kao bankom uticaja – ne kao energetskim partnerom. Kad je zbog njihove agresije na Ukrajinu NIS dospeo pod sankcije, Rusija se ne seća da su radnici NIS-a Srbi i da ostaju bez posla. Da građani Srbije ostaju bez goriva i energenata. Njima je važno da Beograd ostane ucenjen, da Srbija ne može da diše bez ruskog odobrenja. To nije partnerstvo – to je šahovska partija u kojoj Srbija uvek igra belim, ali nikad ne sme da povuče potez. 
Za razliku od Rusije, Srbija ne može da se kocka sopstvenom budućnošću; njoj su potrebni mir, stabilnost i ekonomska snaga – ne ratna pozornica. 
Zaharova, Lavrov i Putin, međutim, ne vide Srbiju kao državu već kao alibi. Kad im treba da opravdaju agresiju Rusije, pozivaju se na Kosovo. Kad treba da opravdaju zločin, pozivaju se na Srebrenicu. Putin je više puta rekao da „neće dozvoliti Srebrenicu u Donbasu”. Tako su srpsku tragediju pretvorili u opravdanje za sopstvene zločine. Oni gledaju u tuđe rane da bi sakrili svoje. 
Rusija danas ne brani nikog. Samo reciklira tuđe nesreće u političke slogane. I zato, kad se u Moskvi zaklinju u „pravoslavno bratstvo”, vredi pitati: a gde je bilo to bratstvo dok su Srbi bili pod sankcijama koje je Rusija izglasala? 
Kad Zaharova kaže da „Srbija mora da pazi”, ona misli „Srbija mora da sluša”. Rusija danas Srbiji ne nudi ništa osim ucene i mitova. U Moskvi i dalje veruju da se istorija ponavlja ako se dovoljno puta izgovori. Ali Srbija je naučila da ono što Rusija zove bratstvom najčešće počinje agresivnim zagrljajem, a završava se lancima. 
Ako Marija Zaharova želi da govori o „izdaji”, neka počne od svoje zemlje. Od toga kako je Kremlj pretvorio nekadašnju svetsku silu u izolovanu ekonomiju zavisnu od Kine. Od toga kako danas u ruskim supermarketima nedostaju osnovni proizvodi, a u školama se deci objašnjava da je NATO kriv što nema čokolade. Ako želi da drži moralne lekcije, neka ih drži u svojoj zemlji, jer Srbija ih ne traži. 
Na kraju, Srbija ne duguje Rusiji ništa. Ne duguje joj ni objašnjenje, ni zahvalnost, a najmanje nekakvu vernost. 
Vučić je na izjavu Zaharove reagovao kako treba – ćutanjem. To nije slabost, nego strategija. Jer s onima koji viču da bi prikrili sopstvenu nemoć, ne razgovara se – oni se puste da se uguše u sopstvenoj buci. 
Zaharova i njeni šefovi iz Kremlja moraju da razumeju da Srbija više nije ničiji poligon. Da ne postoji „ruska gubernija” kojom mogu upravljati emocijama i pretnjama. Srbija danas zna šta vredi: stabilnost, ekonomija, partnerstva koja poštuju. A oni koji se još zaklinju u „bratstvo”, neka pogledaju koliko su saveznika i „braće” izgubili otkako su počeli da ih „brane”. 
Zaharova će, naravno, nastaviti da drži pridike. To je njen posao. Kao što će i propagandni mediji u Moskvi i Beogradu prenositi svaku njenu rečenicu kao jevanđelje. Ali Srbija mora da ostane pri svom – da govori jezikom interesa, a ne emocija. Jer u politici nema „braće”, ima samo partnera. 
Zaharova treba da zna da Srbija odavno ne meri prijateljstvo po količini votke, nego po količini investicija, a Kremlj danas pokušava da od Srbije napravi moralnog taoca – da nas uvuče u svoj rat protiv sveta. 
Ali Srbija ne može da bira između istine i lojalnosti prema laži. Ona jednostavno mora da izabere sebe. 
Jer ko jednom pristane da mu Zaharova određuje patriotsku meru, taj se odriče sopstvenog dostojanstva i radi protiv interesa svoje države i svog naroda.

Direktor Međunarodnog 
instituta za bezbednost

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista