Rasprodaja bola

Ima onih dana kad se neka pesma opsesivno uvuče u glavu pa čovek ne možete da je se oslobodi. Prvog novembra od jutra me je proganjao stih: „Sve to nije dobro, mrtvi nisu roba, pustite da mirno leže na dnu groba.” Stariji čitaoci će se setiti, a zbog mlađih treba reći da je to refren pesme „Rasprodaja bola”. Njen autor sasvim slučajno rođen je baš na taj dan, pa sada nisam siguran da li je to bio omaž Bori Đorđeviću ili je opsesija imala veze s komemorativnim skupom u Novom Sadu.

Biće da su se te dve stvari nekako povezale u mojoj glavi.

U svakom slučaju, te opsesije sam se oslobodio tek kad sam o komemoraciji koja se tog dana održavala počeo ozbiljno da razmišljam tragajući za njenim skrivenim, a ne samo očiglednim funkcijama.

Pomeni, kao što svako zna, služe za odavanje počasti preminulima. Pomažu i oslobađanju od traume zbog njihovog gubitka kroz ponovno kolektivno proživljavanje nemilog događaja i sećanja na preminule. Manje je, međutim, očigledno da komemoracije mogu imati i političku funkciju.

Smrt značajnih pojedinaca ili kolektivna stradanja neretko se koriste i kao sredstvo za jačanje kolektivne solidarnosti i prilika da se stradanje poveže s političkim vizijama. Smrt na taj način postaje politički resurs.

Ta stvar je očigledna kada je reč o stradanju političkih ličnosti. Na primer, komemoracije povodom smrti Zorana Đinđića uvek su bile povod da se njegovi saborci okupe i ojačaju svoju međusobnu povezanost, ali i da prozbore koju o tome šta bi Đinđić danas rekao.

I kolektivna stradanja mogu imati tu funkciju. Jedna od marketinški najbolje iskorišćenih tragedija na ovim prostorima sa globalnim odjekom jeste Srebrenica. Zločin u Srebrenici i godišnje oživljavanje sećanja na taj događaj poslužili su kao osnov za narativ o genocidu i pripadajuću rezoluciju UN o Srebrenici.

Primera je zapravo bezbroj i mnogi svedoče da smrt može da se konvertuje u politički kapital. Smrt u svakom slučaju jača osećanje zajedništva koje treba da nadomesti gubitak člana ili članova zajednice. Ona može da bude i upozorenje na pretnje koje ugrožavaju zajednicu i poziv da se one preduprede. To važi kad je smrt povezana s prirodnim uzrocima usled starosti i bolesti ili kad nastupa kao posledica prirodnih katastrofa i nesrećnih slučajeva iza kojih se ne nalazi nečija svesna namera. U svim tim slučajevima je teško, mada kao što ćemo videti ne i nemoguće, da se tragedije koriste u političke svrhe. Mnogo je lakše ukoliko se iza tragedija krije jasna namera, kao u slučaju atentata, masovnih ubistava, terorističkih napada…

Sama tragedija, međutim, koliko god velika bila i kako god da je izazvana, svoj politički smisao dobija tek u konstrukciji sećanja, a sećanjem se može politički manipulisati. Iz tog razloga neke tragedije se brišu iz pamćenja, a neke se obogaćuju različitim detaljima i tumačenjima do mere da im preoblikuju prvobitni smisao. Danas mnogo više znamo o nemačkom bombardovanju Britanije u kojem je stradalo oko 40.000 civila tokom čitavog Drugog svetskog rata nego o savezničkim bombardovanjima nemačkih gradova u kojima je poginulo deset puta više civila, a samo tokom jednog dana u bombardovanju Drezdena poginulo je 25.000 civila.

U Srbiji tokom jedne godine pogine više od 500 ljudi u saobraćajnim nesrećama koje su najčešće izazvane krivicom drugih osoba, ali sećanje na te ljude ne postoji, osim u krugu porodica. Pogibija 16 ljudi koju je izazvao, prema nalazima veštaka, nesrećan sticaj niza okolnosti, prerađena je u aktuelnom sećanju kao nacionalna katastrofa. Pod sloganima „korupcija ubija” i „ruke su vam krvave” trebalo je preraditi događaj tako da se stradanje direktno pretopi u politički resurs.

To ide do te mere da se čak i majka jednog od stradalih uključila u političku borbu štrajkom glađu (smrću) sa zahtevom da predsednik Srbije „raspiše izbore i pusti iz pritvora sve studente koji su protivpravno lišeni slobode”. Rizikujući svoj život zarad navodno višeg cilja, ponovo je smrt postavljena u središte političke simbolike i povezana s političkim zahtevima. Nekoliko dana pre toga osujećen je pokušaj insinuacije smrti jednog od vođa blokadera. Da je uspeo u svom naumu, nema sumnje da bi njegova makar i privremena „smrt” napravila politički cunami. Očekivano vaskrsenje načinilo bi od tog klipana studenta mesiju, ali to je sada manje važno od činjenice da je i on pokušao da simbol smrti stavi u centar političke borbe.

Ovde nema prostora ni za najelementarnije sažimanje odgovora na kompleksno pitanje zašto je smrt tako snažan simbol u ljudskoj istoriji. Dovoljno je reći da ona oduvek fascinira ljude. Oko smrti i u vezi s njom, kao i o suočavanju s njom, sazdane su velike svetske religije, izgrađeni su hramovi, svetilišta i piramide. Na kultu mrtvih postavljeni su temelji svih ljudskih kultura, odnosno obredi, rituali i moralne norme koje se odnose na mrtve.

Sve te činjenice svedoče o dubokoj simboličkoj snazi smrti. Poigravanje tim simbolima, kao što je pokušao već pomenuti deran, predstavlja politički pad obrnuto srazmeran pretpostavljenom uspehu insceniranog događaja.

Ništa bolje ne stoji stvar ni sa štrajkom glađu. Mada naizgled nenasilan, štrajk glađu je veoma nasilan način borbe. U tom smislu razlika je slična onoj između ubistva i samoubistva. Moralna ucena koju predstavlja taj vid političke borbe onemogućava dijalog i argumentovanu raspravu za koju se društvo navodno zalaže.

Potpuno na stranu što ne znam ni za jedan slučaj u našoj, posebno skorijoj političkoj istoriji – a bilo ih je – koji je rezultirao ispunjenjem zahteva štrajkača. Čak ni u svetski poznatim slučajevima u kojima su štrajkači nakon nekoliko meseci umrli, njihovi zahtevi nisu bili uslišeni, što dovodi u pitanje politički smisao njihove žrtve. Najzad, ako ne ishodi jednom od dve krajnje alternative, štrajk glađu postaje kontraproduktivan.

Videćemo da li će se studenti u blokadi ograditi od pojedinaca koji im svojim delovanjem čine očiglednu političku štetu obećavajući krajnje neizvesnu korist. Mada su koristeći simboliku smrti uspeli da postanu prepoznatljiv politički akter, čini se da ih istrajavanje na tom kursu neće odvesti dalje od poslednje strofe Borine pesme.

*Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista