Sve je dovedeno do apsurda

Valjevo – Srećnici su u životu išli srednjim putem, veli jedna latinska poslovica. Za mladog dramskog pisca Dušana Spasojevića (1980) iz Valjeva tako nešto ne može se reći. Njegova zvezda ga vodi prečicom, jer sličan umetnički uzlet nije viđen u gradu na Kolubari, ali i mnogo šire, još od pojavljivanja na kulturnoj sceni mladog Matije Bećkovića i njegove poeme „Vera Pavladoljska”. Spasojevićeva drama „Odumiranje” koja je pre dve godine u režiji Egona Savina postavljena na sceni Ateljea 212, uz dobar prijem publike i brojna priznanja autoru i glumcima, otvoreno je skrenula pažnju da se nešto jako bitno i novo događa na srpskoj pozorišnoj sceni.

Usledio je potom „Zverinjak”, na daskama Srpskog narodnog pozorišta dok je potpuno „rekonstruisana” drama „Metak za sve”, kojom je branio diplomski rad na BK akademiji u klasi profesora Siniše Kovačevića, nedavno prošla kroz „rešeto” Upravnog odbora Ateljea 212 i uvrštena je u program predstava za najnoviju sezonu.

Pored toga što je u prošloj godini proglašen za ličnost godine u Valjevu i dobitnik najvišeg gradskog priznanja za kulturu, Spasojević je svoju stvaralačku radionicu ušuškao u rodnom gradu čime je odbacio uvreženo mišljenje većine umetnika koje, u slobodnoj interpretaciji, glasi: Šta će ti život, ako ga ne živiš u Beogradu.

Vaš je put od nepoznatog do priznatog dramskog pisca išao meteorskom brzinom. Kako se sa tim nosite?

Moj brzi ulazak u ozbiljno vrednovanje onoga što radim, bez lažne skromnosti, nije me previše zbunio jer sam na vreme prepoznao da je to moja prirodna pozicija. Nadasve, za dobitnu kombinaciju o kojoj govorimo posebno sam zahvalan mom profesoru Siniši Kovačeviću, savetima koje sam dobio od pokojne profesorke Ognjenke Milićević i, naravno, mnogo toga sam naučio tokom saradnje i rada sa vrsnim rediteljem Egonom Savinom. Međutim, ono što me sve vreme drži na oprezu i dovodi pred veliku odgovornost jeste da moram da održavam visoki nivo, bez obzira na činjenicu da je vrlo teško konstantno pisati dobre drame.

Drama „Odumiranje” otvorila Vam je put u visoko pozorišno društvo. U čemu je njena ključna vrednost?

U univerzalnosti. Preciznije u osećanju sveta koje, na približno isti način, doživljava publika u Vizbadenu, Istočnom Berlinu, Beogradu, Podgorici ili Valjevu. Doduše, „Odumiranje” se može posmatrati i kao lokalna drama u čijem središtu su mali, odnosno obični ljudi ali, kao što rekoh, i mnogo šire, jer je to priča o odumiranju – ljubavi, emocija, porodice, ključnih civilizacijskih vrednosti. O nestanku jednog sveta. Kada to objašnjavam, uvek imam na umu reči jednog grčkog teologa koji je kazao „da kraj civilizacije niko neće prepoznati i primetiti, jer će imati izgled najvećeg uspeha”. Zbog toga se ja bavim nepatvorenim životom, bez straha od bilo čijih reakcija. Uostalom, jedna od dužnosti dramskog pisca jeste da podseća i zaustavlja teme i pojave koje tako brzo i neprimećene prolaze pored nas.

Insistirate da se po drami „Odumiranje” snimi film?

Kada jednu dramu na scenu postavljaju nacionalna pozorišta i to van Srbije, to znači da su njene poruke i upozorenja visokoprepoznatljiva. Među svekolikim odumiranjima, a pre svih porodice koja je armatura svake društvene zajednice, u vremenu tranzicije, svekolikih ideologija, političkih lakrdijašenja i celodnevnim „fejsbukom” kao kolateralnom štetom, neophodno je nešto poput klina ubaciti u takav procep. Za tako nešto film kao medij je najzgodniji, pa makar on bio i čist „crni talas”.

Od naziva Vaših drama – „Odumiranje”, „Zverinjak”, „Metak za sve” u prvi mah mnoge hvata jeza i osećanje velikog pesimizma. Imate li Vi takav osećaj?

Pripadam generaciji koja živi u jako velikim problemima i vremenu bez ikakvih iluzija. Svi naslovi mojih drama su, zapravo, stavovi iz kojih se može zapaziti da je svet o kojem ja pišem od krvi i mesa a ne virtuelni kao što pokušavaju da ga predstave pojedini političari i mediji. Ja gledam u život bez straha od bilo čijih reakcija, što ne znači da zemlju u kojoj živim ne volim. Naprotiv. Ali, istovremeno sam protiv svakog umetničarenja i plaćenog improvizovanja. Umetnost je humana stvar i čista religija i to je osnovni vrednosni motiv koji mene vodi.

Šta kaže Vaša generacija, i Vi lično: šta nam se ovo dešava i gde smo „prezupčili”?

Za mnoge stvari smo sami krivi individualno i kolektivno. A, sa druge strane, nisu nam bile naklonjene ni istorijske okolnosti. Međutim, glavno što nam nedostaje jesu mudrost i doza racionalnosti, jer smo na svim nivoima suviše lični umesto profesionalni. Zbog toga je sve ovde dovedeno u apsurdnu situaciju iz koje nas „vade” političari i njima slični „mudraci” koji na najteža pitanja oko naše budućnosti deklamuju rešenja u vidu knjiških definicija. Ja se divim takvim ljudima uz neskriveni strah da uz takvu „podršku” propadamo sve dublje.

Drama „Metak za sve” je već „repetirana” u programu Ateljea 212. Kakva su Vaša očekivanja?

Priče kako nam je dosta predstava i filmova o ratu i okolnostima koje su ga pratile, neodgovorne su i neozbiljne. Mi nismo snimili ni tri cela filma na tu temu i svi ti problemi će nas jednog dana sačekati. Od najnovije drame očekujem mnogo, jer će ona biti prst u oko mnogima koji će se u njoj prepoznati. Očekujem burne pa i neprijatne reakcije, što će potvrditi da nisam posezao za ćorcima i konfetama za uveseljavanje plebsa.

-----------------------------------------------------------

Nemamo vremena za greške i gluposti

Jedan mudar čovek je kazao da nema vremena onaj ko stalno čeka vreme. Imamo li mi vremena?

Ovo je najodgovorniji trenutak u istoriji zemlje i nacije. Mi više nemamo vremena za greške i gluposti i svaki minut nam je dragocen i značajan. Zbog toga neću da verujem da bilo ko u ovoj zemlji računa na to da njihovo, ili njegovo, ponašanje sutra neće interesovati nikoga. Ko na tako nešto računa ima monstruozne namere i ambicije. To neće proći, obećavam kao dramski pisac i potomak treće generacije svojevremeno jedne od najimućnijih porodica u valjevskom kraju, koju su komunisti dramatično opljačkali i ponizili.