Dobri Bošnjani i influenser iz Srpske

Da li će se Dodik već na regularnim izborima 2026. kandidovati za predsednika pošto izdrži jednogodišnju pauzu i Tramp mu smanji Šmitovu šestogodišnju kaznu? Ili će mu zbog striktnog držanja dila s Trampom, nakon dve trećine odslužene izborne apstinencije, biti dozvoljeno da se kandiduje već na izborima 2030? Ili će u međuvremenu postati premijer, što i jeste ključna funkcija u parlamentarnim demokratijama, a to bi Srpska i bila još pre 20 godina da protektorat nije sebi produžio mandat na neodređeno vreme s neograničenim nadležnostima? Ili će s gotovo izvesnim odlaskom Šmita, možda i OHR-a, sve biti resetovano na stanje pre krize koje je proizveo lažni V. P.?
Dodik je žrtvovao funkciju radi amortizacije pritiska na Srpsku, ali je zadržao vlast.

Sada je to jasno i onima koji su skakali od sreće kad se povukao s predsedničke pozicije. Nisu uspeli da ga novim optužnicama, kojima bi Šmit naknadno dao zakonsku osnovu, skinu i sa čela stranke. I da jesu, opet bi se razočarali, jer gde je Dodik, tu su liderstvo, harizma, uticaj. Rastu ili opadaju, ali su uvek neuporedivi s bilo kojim konkurentom. On će i dalje strateški usmeravati Srpsku, pa i BiH, ali i on sam i okolina moraće da se naviknu na protokolarni ritual po kojem će Karan, Cvijanovićeva, Stevandić i Minić u zvaničnim prilikama igrati u sredini terena, a on će sa korner linije diktirati strategiju i taktiku, napad i odbranu, slati na klupu za predah jedne, a ubacivati u igru sveže igrače, dok ne sprovedu loptu u mrežu. To im nije nepoznato: kao premijer u više mandata bio je formalno četvrti po rangu, a opet baja.         
Opozicija je dobro iskoristila konfuziju u biračkom telu da plasira lažne optužbe da je vlast okrenula leđa majci Rusiji i matici Srbiji, da je kapitulirala, da je nešto potajno obećala Trampu, da se podelila između proruskih (Dodik, Karan) i prozapadnih (Cvijanovićeva, Trišić). Ali je zapravo doživela samo častan poraz i ohrabrenje da Dodik nije neranjiv. A proevropski mediji se teše da je „Dodik definitivno sišao sa scene”. Sada CIK prebrojava Karanove glasove, a zamislimo šta bi se desilo i da njegovom Siniši ponište pobedu. Bez većine u parlamentu i bez ijednog opozicionara u vladi, Blanuša bi bio kao engleska kraljica.

Ovako, ništa bitno se realno nije promenilo. Ispada „tresla se gora, rodio se miš”, iako je ishodom vanrednih izbora Dodik Republiku Srpsku vratio sa ivice ambisa. Smenjen izabrani predsednik, nametnuti vanredni izbori, mala izlaznost, tesna razlika, Srpska pod snegom, a uprkos svemu, pobeda Karana je možda Dodikov najznačajniji uspeh. Vreme prolazi, a opozicija, komšije i nemački mediji bave se njime kao da je i dalje predsednik Republike Srpske.                
Rasplet u BiH zavisi od dinamike američko-ruskih dogovora o Ukrajini odnosno od toga kada će ruska vojska stići u Odesu i na deltu Dunava, a Merc i Zelenski završiti putovanje „Titanikom”. Možda je nekom promaklo, ali Putin je indijskim novinarkama rekao da će, ako je potrebno, dati Evropljanima garancije da ih Rusija neće napasti, iako, kako je uz osmeh konstatovao, oni šalju u Ukrajinu vojsku i oružje koji napadaju nas, a nije obrnuto. Podsetio ih je i na lažno obećanje Gorbačovu da se NATO neće širiti na Istok, ali je drugom prilikom dodao: „Ako EU hoće rat s Rusijom, neka izvoli odmah, mi smo spremni!”

Prema Orbanu, kome treba verovati, u Briselu (Berlinu, Parizu, Londonu) već postoji odluka da rat započnu 2030, što je signal Putinu da do tada, u dogovoru s Trampom, ili bez toga, završi sve u Ukrajini i, ustreba li, kao i Crvena armija 1945, u zaletu produži do ratobornog Berlina.         
Ravnopravan dijalog tri nacionalne strane, prema agendi Landau-Cvijanovićeva, počeće odmah posle izbora 2026. godine, ali može i da se okonča krajem iste, pošto neće trajati beskonačno u stilu Brisela, nego oročeno i efikasno u maniru Vašingtona. Povratak od duha na slovo Dejtona ili Novi dogovor? Srpskoj odgovara svako od tri rešenja. Herceg-Bosni – dva od tri. Bošnjačkim kantonima nijedno. Oni bi jedinstvenu BiH i imovinu Srpske, ali ništa od toga.                      
Neverovatno kako je, mekom moći tada jedine supersile, opšte prihvaćena glupost da je Dejton doneo mir, ali ne i političko rešenje. Kako je rat zaustavljen? Pa tako što su sve tri strane prihvatile sporazum i anekse i velike sile ih garantovale. Zašto se ipak pokazalo da Dejton nije doneo političko rešenje? Zato što nikad nije ni bio primenjen. Implementacija nije čestito ni započela tokom kratkog Biltovog mandata, a već se prešlo na radikalnu reviziju i za mandata sledećeg V. P. Vestendorpa uvode se po Srpsku ubitačna bonska ovlašćenja.                
U Bosni je trenutno na delu sukob Vašingtona i Brisela. U Beloj kući nije zaboravljeno da je Nemačka zaskočila SAD, kad je u Mastrihtu ucenila evropske saveznike: uvođenje evra za priznanje katoličkih republika Slovenije i Hrvatske. Zatečeni Vašington, koji je dugo bio za spasavanje Jugoslavije, uhvatio je voz i preuzeo vođstvo ponudom osamostaljenja i ostalim federalnim jedinicima. Srbija i Crna Gora su odbile, Makedonija je prihvatila, a BiH se podelila.

Ovog puta Tramp neće dozvoliti da ga sada ionako slaba Nemačka i njen Šmit, kao nekad Genšer, opet stavi pred svršen čin. Poslednje zasedanje PIK-a pokazuje da su se zapadni ambasadori u Sarajevu našli u nebranom grožđu. Sastali su se povodom jubileja Dejtona, a onda raspravljali o deeskalaciji krize i na kraju o nazočnom Šmitu, ali nisu postigli konsenzus. Čak i germanski jastreb Volfgang Petrič, koji je kao V. P. u BiH uveo „aerodromske zakone” (u VIP salonu na odlasku kući) i na vreme alarmirao da se Rusi vraćaju na srpski deo Balkana koji je Zapad zapustio, sada odjednom tvrdi da je u skladu s dejtonskim planom već posle 10 godina vlast trebalo prepustiti lokalnim institucijama. Čovek je shvatio kuda vetar duva: Rusi su oružano dodali gas u Ukrajini, Amerikanci Zelenskom zavrnuli pomoć i otvorili aferu s korupcijom. Neki predviđaju puč u Kijevu nalik onom na Majdanu.         
Globalni neoliberalni neokolonijalizam bio je ostvareni raj za zapadne elite, i nije čudo što tu igru bez granica brane do poslednje kapi tuđe proksi-krvi na više frontova. Ali, SAD, kao lider takvog svetskog poretka, prve su i osetile da je model iscrpljen i da valja okrenuti list. Dve pobede Trampa u razmaku od četiri godine, od kojih je druga mnogo ubedljivija, ukazuju da je u biračkoj bazi sazrela svest o neophodnosti promene. Tramp joj pere obraz kao najvećeg krivca: neće da se petlja u unutrašnje stvari drugih zemalja, nije započeo nijedan rat, posreduje u mirovnim pregovorima, kandidat za Nobela. Dodik je nadživeo sedam V. P. Neki su postupno (Vestendorp, Lajčak...) neki agresivno (Petrič, Ešdaun), neki kao muva bez glave (Šmit) radili na ukidanju Srpske, a on je otporom uspevao da ih blokira, usporava i kupuje vreme. Pokazalo se dovoljnim da se Rusija vrati na Balkan i SAD napuste Bajdenovu politiku. U novoj odbrambenoj strategiji SAD, neprijatelj br. 1 nije Rusija nego EU.           
Kada Bošnjaci zakoče Novi dogovor nebulozom o unitarnoj, multi-kulti, građanskoj, normalnoj državi, Landau će im reći: Imali ste 30 godina i našu podršku da pridobijete Srbe i Hrvate za jedinstvenu državu, ali niste uspeli. Naprotiv, ni Hrvati je više neće. Sori! Vaš Alija je dva puta prihvatio teritorijalno-etničku podelu (i u Lisabonu i u Dejtonu), onda je posle svečanog potpisivanja u Parizu rekao „Ovo je nepravedan mir”, a sad je nepravda postala ludačka košulja. Mi smo vam, prilikom 30 godina Dejtona u Dejtonu, jasno poručili da smo spremni da sarađujemo, ali na konkretnim i realnim rešenjima, uz konsenzus tri strane.           
A u Sarajevu se ne bave ni pripremom platforme za pregovore o BiH u novim globalnim okolnostima, ni sagovornicima Željkom, Sinišom, Nenadom, Savom. Nego: „Ko o čemu, baba o uštipcima”. Svojim nesigurnim identitetom i Miletom Dodikom. Na Hadžifejzovićevoj TV Fejs, raspravljaju o još jednoj promeni imena: od Bošnjaka u Bosance. Žestoki duel eksperata Kurtćehajić-Išerić podelio je naciju bivših Muslimana. Moj predlog im je „Dobri Bošnjani”, u značenju „nagodan narod”, kako se, navodno, spominju u nekim srednjovekovnim spisima. Kao takvi, lakše će se nagoditi s Dodikom i Čovićem, a na kojim funkcijama će njih dvojica biti, to je ipak interna stvar Srba i Hrvata. Influenser iz Srpske biće, izgleda, njihova sudbina, sve dok državnom tarabom sami ne ograde svoju avliju u evropskom dvorištu. 
*Profesor emeritus

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista