Geopolitički cunami i srpska (ne)spremnost

Srbi nikako da počnu da uče od Albanaca, kako se u uslovima promenljivih geopolitičkih prilika može i mora boriti za svoje nacionalne interese.

Albanci su na vreme, krajem osamdesetih godina prošlog veka, shvatili da dolazi do geopolitičkog zemljotresa i pada komunizma koji će uspostaviti nove odnose snaga na globalnom nivou i opredelili se za strateško partnerstvo sa SAD, bez obzira ko bio na vlasti i kakva spoljna politika SAD bila.

Albanski lobi u Vašingtonu, odnosno glavna organizacija koja predstavlja interese Albanaca i albanske dijaspore u SAD, jeste „Albanian American Civic League (AACL)“.

Ovu organizaciju je 1989. godine osnovao bivši američki kongresmen Džozef Diogardi, albanskog porekla, zajedno sa grupom albansko-američkih aktivista i biznismena.

Diogardi, koji je bio republikanski kongresmen iz Njujorka (1985–1989), nakon odlaska iz Kongresa posvetio se lobiranju za prava Albanaca na Balkanu, posebno na Kosovu. Zli jezici su ga povezivali sa italijanskom mafijom koja je tada kontrolisala Njujork. AACL je registrovana kao lobistička grupa u Vašingtonu i smatra se jedinom nepartijskom organizacijom te vrste koja predstavlja interese albanske zajednice u SAD. Ona je igrala ključnu ulogu u podizanju svesti američkih političara o situaciji Albanaca tokom devedesetih godina, uključujući podršku nezavisnosti Kosova.

Ranije su postojale albansko-američke organizacije poput „Vatre“ (osnovane 1912), ali one nisu bile fokusirane na moderno lobiranje u Vašingtonu na način kao AACL. Diogardi se često navodi kao ključna figura koja je formalno oformila savremeni albanski lobi u američkoj prestonici.

Ključna strateška odluka svih Albanaca je da je svaka odluka Bele kuće i njihova odluka, a da se učini sve u procesu donošenja odluka da ta odluka bude u interesu nacionalnih ciljeva Albanaca, ili da barem ne bude protiv njih.

Jedini albanski političar koji je prekršio ovo pravilo je Aljbin Kurti, koji je Albanac iz Crne Gore i koji je pomislio da može samostalno i autonomno da kreira i donosi odluke, čak i ako su suprotne zvaničnoj politici SAD. Očigledno je da je činjenica da je poreklom iz Crne Gore uticala da počne da se previše „kurti“ i da doživi fijasko. Iako se radi o vrhunskom albanskom intelektualcu, obrazovanom političaru i patrioti, postao je nedisciplinovan i počeo je da ugrožava temeljni princip albanskog nacionalnog pokreta — apsolutnu lojalnost zvaničnoj politici SAD.

Zašto Srbi nikako ne uspevaju da se, kao Albanci, dogovore o nekoliko zajedničkih elemenata nacionalne politike i nacionalnih interesa koji neće biti predmet dnevnopolitičkih sukoba i borbi i oko kojih će postojati nacionalni konsenzus? Posebno sada, kada se, kao 1989. godine, dešava novi geopolitički zemljotres i cunami koji će dovesti do nove globalne preraspodele moći i gde će države na ovoj geostrateškoj osovini Mađarska–Srbija–Turska imati novu, ekstremno značajnu ulogu.

Srbija ima istorijsku šansu da se pozicionira na geopolitičkoj mapi kao jedan od ključnih igrača, koji će biti u prilici da, konačno, iskoristi svoju poziciju u sopstvenom interesu.

Svako ko misli da Srbiji ta pozicija pripada samo po geografiji je u teškoj i opasnoj zabludi. Za tu poziciju se već žestoko bore lobisti u Vašingtonu i Moskvi — i Albanci i Bugari i Rumuni. Osim geografije, potrebni su nacionalni konsenzus, državna politika, vizija i mnogo rada, truda, veštine i kompromisa. Ako je Srbija propustila šansu 1989. godine (a Albanci je prepoznali i iskoristili), neprepoznavanje nove istorijske podele karata 2026. godine i propuštanje ove grandiozne prilike značiće civilizacijsko nestajanje Srbije sa geopolitičke mape i tavorenje na periferiji glavnih tokova istorije, zabavljene svojim unutrašnjim podelama i omrazama, u skladu sa starom kletvom srpskih neprijatelja: Ne daj Bože da se Srbi slože.

*Političar iz Crne Gore i lider Pokreta za promjene

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista