Zabrana smart telefona

Proklamovane slobode izgleda da imaju i svoje ozbiljne negativne strane, odnosno očito smo došli u fazu preteranih sloboda, pa su baš oni koji su ih najviše proklamovali, već nekoliko godina unazad pokrenuli talas ozbiljnih restrikcija, posebno onih koje se odnose na internet. Najpre je započelo sa cenzurom informacija za koje se sumnja da makar i u tragovima plasiraju prorusku propagandu, zatim i prokinesku, da bi se krenulo sa zabranom ruskih medija na slobodnom zapadu, ruskih internet kanala, društvenih mreža, da bismo danas došli u fazu da zapadne zemlje, dakle one čija je vrednost sloboda mišljenja i govora, počinju da zabranjuju i smart telefone, doduše ograničavajući ih na decu, a ujedno sa njima i društvene mreže.

Najpre je sa tim krenula Australija, a za njom Francuska, pa Slovenija, pa je Evropska komisija donela odluku da „Tiktok” mora da promeni dizajn jer je preterano napadan i previše privlači korisnike… U svakom slučaju, dođosmo do one faze za koju sam oduvek tvrdio da je istinita – sloboda jeste divan pojam, ali nije neograničen. Da se razumemo, lično sam veliki zagovornik zabrane korišćenja smart telefona ne samo deci do 15. godine već sve do punoletstva, jednako kao što sam apsolutni zagovornik zabrane pristupa društvenim mrežama bilo kom maloletniku uz uvođenje strogih provera o starosnoj dobi onog ko na mrežama želi da registruje nalog.

Današnji klinci lako se dovijaju i umeju da lažu godine, te je rigidnost u tom pogledu više nego neophodna. Po ugledu na Francuze, pa i Slovence, bilo bi od velike koristi da i Srbija pokrene inicijativu zabrane korišćenja smart telefona mlađima od 15 godina, kao i zabrane pristupa društvenim mrežama, uz obavezno uvođenje školskog predmeta na kome će se učiti sa kakvim se sve mogu opasnostima suočiti na internetu.

Sama informatika koja se danas uči u našim školama je nedovoljna, prilično je suvoparna i zastarela, pa je u ovom segmentu neophodno menjati nastavni plan i program. Najozbiljniji vidovi kriminala danas se odvijaju upravo preko interneta, digitalno nasilje postala je svakodnevica, navođenje na samoubistvo, na vršenje krivičnih dela, regrutacija za terorističke akte, opasnosti koje vrebaju od internet predatora, odnosno pedofila, vrbovanje klinaca za sekte, sve to danas imate na društvenim mrežama i nismo ni svesni sa čim se sve naša deca suočavaju. Nedavno sam pročitao vest da su tri devojčice u Indiji izvršile samoubistvo jer im je otac oduzeo mobilne telefone.

To emotivno vezivanje za „ajfon” ili neki drugi smart telefon, jer on omogućava da imamo pristup nečemu o čemu možemo samo da sanjamo, a to je život u virtuelnom svetu, koji ako se najobičnijim oduzimanjem te sprave od strane roditelja prekida i vraćamo se u realan surovi život, ume da bude ozbiljna frustracija za mlade ljude. Klinci danas žive kroz igricu „Robloks”, informišu se preko jutjubera, „Instagrama” i tiktok influensera, gube fokus da bilo šta ozbiljno pročitaju, gube interesovanje za školu, jer kada imaju „predavača” na „Jutjubu” koji je razlog da pohađaju nastavu…

Deca se danas osamljuju, zaljubljuju preko mreža, doživljavaju emotivne brodoloma, gube sposobnost da komuniciraju u četiri oka i da se obrate čak i prvom komšiji, jer sve im je dostupno preko smart telefona. Deca danas ne čitaju knjige i ne igraju se na igralištima, što je zastrašujuće. Deca su nam danas krivih kičmi, ozbiljno narušenih sposobnosti za reprodukciju teksta, funkcionalno su nepismena i sve više bez ambicija da uspeju u realnom životu, jer svoj uspeh vezuju za virtuelni svet i dobijanje što više lajkova. Zato je potrebno uraditi nešto ozbiljno radikalno, koliko god da je to u današnjem savremenom svetu gotovo nemoguće učiniti, kako bi se to prekinulo, jer koliko god da će u budućnosti vladati veštačka inteligencija, koliko god da će sve biti robotizovano i digitalizovano, ipak čovek ne sme da se izgubi. Ne sme da izgubi dušu, identitet, društveni život, volju da razgovara. Strašno je danas kada sednete u kafanu i za stolom umesto ljudi da razgovaraju međusobno, zapravo oči iskolačuju na ekran mobilnog telefona. Zatrpavanje sumanutim informacijama od kojih je 90 odsto apsolutno nepotrebno, ozbiljno razara mozak. Kao i beskrajno listanje suludih kratkih snimaka po društvenim mrežama koji ozbiljno zaglupljuju čoveka.

Autor ovog teksta piše sve to iz ličnog iskustva, jer ima svakodnevni rat u kući sa četvoro dece, od kojih su troje već polako tinejdžeri. Za sada držim liniju odbrane, ali pritisak je iz dana u dan sve jači, pa i ta linija lagano puca. Zato i molim državu da pokrene zakonske regulative po ugledu baš na zemlje Evropske unije i da se učine određeni koraci kako bismo spasili buduće generacije. Spadam u one koji polako dolaze u drugu fazu srednjih godina i pribegao sam tzv. digitalnoj detoksikaciji – obrisao sam sve moguće društvene mreže, kao i platforme za komunikaciju i vratio se na predivnu, staru i dobru „nokiju”. Verujte, kao da sam se ponovo rodio. Da budem iskren, nisam jedini i to je ono što me pomalo raduje, jer očito kod ljudi dolazi do prezasićenja informacija i činjenice da nam je sve dostupno, pa prirodno je da ljudi traže malo da se vrate u mir i retro fazu. Mišljenja sam da će toga biti sve više, jer vraćanje u realan svet je jedina šansa da opstanemo kao ljudi.

*Narodni poslanik