Njegoš pripada i Francuzima

U Francuskom kulturnom centru u Beogradu danas u 18 časova biće predstavljene pripovetke Radoja Domanovića, koje je na francuski jezik prevela Kristina Šalub. Na promociji će govoriti Ivan Čolović, antropolog, Bojan Đorđević, naučni saradnik Instituta za književnost i umetnost, i Pol-Luj Toma, šef katedre za bosanski, hrvatski, srpski, crnogorski na Univerzitetu Pariz 4 Sorbona.

Pol-Luj Toma (55) jednom do dva puta godišnje dolazi u Beograd gde je od 1985. do 1991. bio lektor za francuski jezik na Filološkom fakultetu. Doktorirao je na temu „Govori Niša i okolnih sela”, a mentor mu je bio akademik Pavle Ivić.

Recite nam nešto više o istorijatu katedre na kojoj predajete. Koliko imate studenata, gostujućih lektora…

Katedra za srpsko-hrvatski jezik i jugoslovenske književnosti osnovana je 1972. godine, a ovaj jezik se učio i ranije kao pridruženi drugim grupama. Posle šest godina provedenih u Beogradu, posle Mišela Obena, 1991. došao sam na mesto šefa ove katedre. Tada smo imali dva lektora, iz Zagreba i Beograda (Milena Kundaković). Zahvaljujući podeli jezika zatražio sam više lektorskih mesta. Sada ih imamo iz svih oblasti: BiH, Hrvatske i Srbije (Boris Lazić), a pokušaćemo da imamo i iz Crne Gore ako se odluče za svoju jezičku normu.

Sarađujete li sa Srpskim kulturnim centrom u Parizu?

U zavisnosti od toga šta mi ili oni imamo za ponudu. Promocija Domanovićevih pripovedaka na francuskom, zbog koje sam u Beogradu, u srpskom centru u Parizu biće održana iduće nedelje. Što se tiče nabavke knjiga, dobijamo ih direktno od Narodne biblioteke Srbije i Matice srpske iz Novog Sada, i mogu reći da smo najbolje opremljeni knjigama od svih država u kojima se uče ovi jezici koje predajemo.

Na sajtu Sorbone stoji naziv katedre za „bosanski, hrvatski crnogorski, srpski”. S obzirom na to da ovaj naziv uskoro neće moći da stane u indeks, kako gledate na ovaj odraz političke situacije na jezik?

Moći će, ako se pišu samo inicijali. U Hagu koriste skraćenicu BHS… Katedra se zove za „srpski, hrvatski, bosanski” i tako piše u diplomi. Međutim, abecednim redom na francuskom glasi tako kako ste rekli. Nisam oduševljen tim nazivom, ali toliko se već svima pravdam da mi je dozlogrdilo. Šta god da radim, uvek ću nekome da se zamerim a po tom pitanju su i naučnici ovde podeljeni. Nema zadovoljavajućeg rešenja, i treba tražiti najmanje loše rešenje, a studenti na diplomi moraju imati dokaz da znaju sve te standarde ako žele, na primer, da se zaposle u Bosni, ili Hrvatskoj… U pitanju je svakako jedan jezik sa različitim jezičkim standardima. Pošto je u Crnoj Gori jedan od zvaničnih naziva i crnogorski jezik dodaćemo onda i taj naziv.

Pomenuli ste crnogorski jezik…

Problem sa Crnom Gorom je što je komisija koja rešava ta pitanja vrlo podeljena. Mi smo naziv prihvatili kad se pojavio, ali neće biti ozvaničen dok ne bude po Ustavu Crne Gore, i za sada nema razmene lektora sa Crnom Gorom. Voleo bih na ovom mestu da dodam da sam toliko radio na širenju srpskog jezika, i bio prvi stranac koji je objavio rad u Srpskom dijalektološkom zborniku, pa mislim da sam zaslužio da steknem i srpsko državljanstvo. Čitam da se trenutno mnogo piše o srpskom i crnogorskom državljanstvu vaših poznatih glumaca pa, eto, navodim i svoj primer.

Kod nas se ovih dana povela rasprava jer se jedna knjiga pojavila u prevodu, ili redakturi, sa srpskog na hrvatski. Kako Vi svojim studentima približavate ovu problematiku?

Mi se ne bavimo prevođenjem sa srpskog na hrvatski, i biće mi zanimljivo da to vidim. Po mom sudu reč je više o hrvatizaciji srpskog teksta ili posrbljenju hrvatskog. To je stvar dobre volje. Ne vidim, za sada, razlog za prevod osim u slučaju političkih zvaničnih tekstova. Znam da su filmovi srpski titlovani na hrvatski i da je to izazvalo smeh kod hrvatskih gledalaca, jer su i neke psovke ublažavali pri prevodu. Postoji Rečnik manje poznatih reči, kao što je slučaj kad čitate Andrića ili Sremca, i možda bi to bilo rešenje. Ne mogu da verujem da neki hrvatski intelektualac ne može da čita tekst na srpskom, osim ako ne zna ćirilicu.

Kako gledate na svojatanja Andrića i Njegoša?

Koliko vidim, ne uzimaju u obzir šta bi oni sami rekli na to! Pozitivno je ako svi hoće da ih prisvoje jer onda smatraju da su oni dobri pisci. I Njegoš i Andrić, kao velikani, pripadaju svima, pa i nama Francuzima. Isto je sa Šekspirom. Zašto bi on bio vlasništvo Engleza? Mislim da su u Crnoj Gori rekli da je Njegoš crnogorski pisac koji piše na srpskom jeziku. A opet, neki kažu da bi se novi standard crnogorskog jezika oslanjao baš na Njegoša, a on te razlike nije uzimao u obzir... Šta je kriterijum? Ako se oslanjamo na ono što je sam pisac mislio, ono što sad čitaoci misle, ili njegove teme, onda je Andrić i srpski, i bosanski i hrvatski pisac. Hrvati ga uzimaju kao hrvatskog ali su ga stavili i u leksikon stranih pisaca.

Sigurno predajete i dubrovačku književnost?

Predajemo i dubrovačku kao književnost 16. i 17. veka. Da li treba reći da je srpska zato što je na štokavskom ili je hrvatska zato što je sada to hrvatski prostor? Ne moramo da stavljamo etikete, svako zna gde je Dubrovnik. Važno je čitati, učiti, voleti dubrovačku književnost jer je ona deo svetske književnosti a ne raspravljati gde ona pripada. Mnogo je teže razumeti i pročitati te književnosti nego reći da li je hrvatska, srpska, bosanska ili bošnjačka.

Preveli ste Sterijine „Rodoljupce”, da li još nešto planirate?

Nedavno sam izdavaču dao prevod „Pokondirene tikve” i „Kir Janje”. Na fakultetu imamo radionicu gde se u okviru mastera studenti odlučuju za prevođenje. Mogu reći da je veliko interesovanje za Nušića i Glišića. Na francuski su prevedeni najveći pisci 20. veka (Andrić, Crnjanski, Kiš), pa Basara, Petković, Pištalo. Šteta je što nema prevoda velikana iz 19. veka, i što više vreme prolazi manje su šanse da budu prevedeni. Za vreme rata prevođeno je više, pa se književnost našla u poziciji da nam objašnjava situaciju na Balkanu. „Životopis Malvine Trifković” Mirka Kovača preveden je jer se u njemu govori o srpsko-hrvatskom braku koji se loše završava, a to onda daje objašnjenje za srpsko-hrvatski konflikt.