Manekenke kao belo roblje

Od našeg specijalnog izveštača
Budva, februara – Skupocene haljine, naslovne strane, prijemi samo za odabrane, snimanje reklama na egzotičnim turističkim destinacijama, milionski iznosi u dolarima, naravno… Ovo su samo neke od asocijacija na manekenski posao, zbog kojih na stotine mladih devojaka širom sveta hrli da postane deo tima modnih agencija, koje im obećavaju upravo ovakav stil života i pretvaranje tinejdžerskih snova u stvarnost.

Nažalost, neke od devojaka probude se u košmaru, satkanom od nasilja, lavirinata prostitucije, droge… Anoreksija i bulimija, u ovoj konstelaciji odnosa, dođu još kao najmanje zlo. Upravo zbog velikog broja takvih agencija, koje predstavljaju paravane za masovnu trgovinu devojkama, Keti Ford, direktorka borda kompanije „Ford models” iz Njujorka, uključila se u akciju borbe protiv seks-trafikinga, nastojeći da uputi manekenke ali i njihove roditelje kako da prepoznaju opasnost i da na nju reaguju. Tokom trodnevnog boravka u Budvi, gde je modna agencija „Fabrika” organizovala izbor za „Fordov supermodel sveta”, ova temperamentna Amerikanka održala je prezentaciju na kojoj je ukazala na mračniju stranu manekenske profesije. Iznošenje alarmantnog podatka da je trgovina ljudima treća po profitabilnosti grana kriminala, odmah posle šverca oružja i droge, činilo se kao dovoljan razlog da se zainteresujemo za ovu temu.

Na prezentaciji ste izneli alarmantan podatak da je 27 miliona osoba širom sveta postalo žrtve trgovine ljudima. Na koji način možemo da prepoznamo „prve simptome” vrbovanja u ovo, kako ste rekli, „moderno ropstvo”?

Trgovina ljudima je uvek prikrivena. Niko ne želi da prizna i prihvati da se taj problem dešava upravo njemu ili da postoji u njegovom okruženju. Pre svega zato što često ne znamo kako da prepoznamo takvu pojavu. Budući da „vrbovanje” počinje još u školama, nastavnici moraju da budu veoma obazrivi da bi uočili osobe koje pokušavaju mladim devojkama da stvore iluziju boljeg života tako što će ih odvesti u inostranstvo gde će, navodno, zaraditi veliki novac. Zbog toga svi koji se nadaju „svetskoj karijeri” moraju prvo, preko Interneta, da provere o kakvoj kompaniji je reč, a ne samo da krenu, potpuno verujući u olako dobijena obećanja. Takođe, osobe koje nameravaju da se bave manekenstvom moraju dobro da se raspitaju o agenciji za koju će da rade kako se ne bi desilo da potpisivanjem ugovora naprave fatalnu grešku. Njihovi roditelji moraju da budu veoma obazrivi i, ukoliko im to finansijske mogućnosti dozvole, da zajedno sa detetom otputuju na „lice mesta”, kako bi se uverili o ozbiljnosti modnih agenata, od kojih, na određen način, zavisi budućnost njihove dece.

Zapanjujući je podatak da se „uvlačenjem” u lanac trgovine ljudima najčešće bave osobe koje su „prijatelji”, odnosno kojima žrtva veruje?

Iako je gotovo neverovatno i nema logike da neko u koga imate poverenje i mislite da vam je prijatelj želi da vam naudi, istina je. Takođe, ne treba zaboraviti ni to da 80 odsto žrtava trgovine ljudima upravo čine žene. Sve počinje tako što vam neko kaže: „Ja ću ti pomoći da dobiješ bolji posao”. Obećanja su različita, od mesta sekretarice do angažmana na recepciji ili u restoranu. Ubrzo donosite odluku da odete u „zemlju snova”, da biste se nedugo posle probudili u pravom košmaru: oduzimaju vam pasoš, dobijate pretnje da će vam porodica nastradati ukoliko pokušate da pobegnete i da niko ne može da vam pomogne. Stvara se takva atmosfera straha u kojoj žrtve bivaju paralisane i potpuno zavisne, posebno zato što nemaju lična dokumenta. Jedini spas je odlazak u policiju. Ukoliko izuzmemo nekolicinu slučajeva gde je policija u nekim zemljama bila u dogovoru sa takvim osobama, gotovo uvek je spremna da pruži zaštitu i obezbedi pomoć žrtvi. Ali, da do svega toga ne bi došlo, najvažnije je da nikom ne ukažete apsolutno i bezrezervno poverenje.

Kako izbeći zamke takvih „lovaca na ljude”?

Važno je da javnost bude informisana, da čuje potresne ispovesti ljudi koji su to preživeli. To nisu izmišljeni, već stvarni događaji, koji svakome mogu da se dese. Takođe, sve oglase, obećanja i „garancije” o boljem životu uvek treba prihvatati s rezervom i s najvećim oprezom davati saglasnost na radne ugovore. Da se nisam angažovala u ovoj akciji, nikada ne bih mogla da poverujem šta se u stvarnosti dešava.

Izneli ste zapanjujući podatak da je prehrambena industrija širom sveta stecište „savremenih robova”. Zbog čega?

To jeste neverovatno, ali širom sveta postoje „savremeni robovi”. Na plantažama pamuka, voća i povrća, na farmama, postoje ljudi koji rade 18 sati dnevno u neverovatno lošim uslovima. Znam da je šokantno i teško poverovati, ali tako je. Gde god imate težak fizički rad, slabo plaćene radnike i oduzeta dokumenta, znajte da je reč o robovskom odnosu.

Možemo li reći da je slična situacija i u modnoj industriji, budući da širom sveta postoje agencije koje su samo paravan za trgovinu ljudima i bavljenje prostitucijom. Kako mlade devojke mogu da izbegnu ovu opasnost i prepoznaju „pravu”agenciju?

Mlade devojke su u velikoj opasnosti. Kada im trgovci ljudima kažu da će napraviti karijeru u inostranstvu, postoje velike šanse da će upasti u lanac prostitucije. Zbog toga moraju da budu posebno oprezne i raspitaju se šta će i za koga raditi.  

Šta roditelji mogu da urade da bi sprečili takav ishod?

Obavezno da putuju zajedno sa svojom decom, da provere agencije putem Interneta, da stupe u telefonski kontakt sa njima ali i da pitaju konkurentske kuće. Takođe, nikada nije na odmet da se, u najboljim agencijama u svojoj zemlji, raspitaju o poslovanju konkretne modne agencije. Rad modnih agencija je javan i roditelji imaju pravo da se informišu o njima.