Neizvesna sudbina „malog sporta”

Posle nedavno završenih Zimskih olimpijskih igara u Milanu i Kortini, dosta se govorilo o pomalo zaboravljenim zimskim sportovima. Jedna od aktuelnijih stvari, pogotovo na društvenim mrežama, bila je rasprava o eventualnoj „krađi” koju je počinila karling reprezentacija Kanade. Navodno, jedan od članova muškog tima dva puta je dodirnuo kamen, što je izazvalo brojne nesuglasice o tome da li je to prekršaj ili „krađa”. Rasprava je dodatno pojačana time što je Kanada kasnije osvojila zlatnu medalju.

Mali broj ljudi upoznat je sa postojanjem karlinga kao sporta, a još je manji broj onih koji znaju njegova pravila. Samim tim nije za čuđenje to da javnost u našoj zemlji nikada nije čula da Srbija ima svoj karling tim. Doduše, Zimske olimpijske igre i dalje deluju kao preveliki zalogaj, ali naš tim uspevao je da ostvari ne tako beznačajne rezultate. Pogotovo imajući u vidu infrastrukturu samog sporta.

Naša reprezentacija je do sada bila redovna članica poslednje po rangu, C divizije Evropskog prvenstva. Sve do ove godine Evropsko prvenstvo u karlingu je bilo podeljeno na A, B1, B2 i pomenutu C diviziju.

Srbija je svoje poslednje mečeve odigrala upravo u okviru ovog takmičenja, u maju prošle godine. U švedskom Ostersundu u polufinalu je izgubila od Letonije (12-0), čime je izgubila šansu za prolaz u B diviziju, jer su dalje prolazili samo osvajači srebrne i zlatne medalje. U meču za treće mesto Srbija je bila blizu pobede, ali je na kraju ipak bila bolja reprezentacija Lihtenštajna (7-4). Do četvrte pozicije došao je tim sa jednim članom koji je po prvi put „stao na led”. Ovaj uspeh bio je blizu onog iz 2013. godine, kada je Srbija u Kopenhagenu osvojila evropsku bronzu u C diviziji, što je ujedno najveće dostignuće naše zemlje u karlingu.

Od ove godine, takmičenje za zemlje Starog kontinenta će se odvijati po principu pretkvalifikacija za Svetsko prvenstvo. Novi sistem će svoju premijeru doživeti od 4. do 13. maja u Ljubljani, gde će Srbija tražiti svoje mesto među najboljima.

U tom poduhvatu postoji jedna veoma otežavajuća okolnost, a to je činjenica da naš karling tim preko godine nema niti jedan trening pred ključna takmičenja u ovom sportu. Razloga za to ima mnogo, počevši od male popularnosti ovog sporta, pa sve do nedovoljno finansijskih resursa za sprovođenje ovakvih akcija. Sve se zasniva na entuzijazmu malog broja ljudi, koji često sami snose troškove odlaska na međunarodna takmičenja.

Đorđe Nešković, jedan od zaljubljenika u karling i dugogodišnji kapiten našeg tima, navodi da je takva situacija i pred put u Sloveniju.

„Videćemo šta će doneti novi sistem takmičenja sa pretkvalifikacijama za Svetsko prvenstvo, možda će nam to povećati šanse za uspeh, a možda to i neće zaživeti. Srbiji svakako nije lako da se istakne na karling mapi sveta, gde je prirodno da dominiraju skandinavske zemlje, uz Kanadu, Ameriku i Škotsku – gde je sam sport i nastao. Velika prepreka za nas je što skoro sve finansiramo sami, počevši od prevoza i smeštaja, a isti je slučaj i za predstojeće prvenstvo u Ljubljani. Praktično nemamo nijednog sponzora”, kaže Nešković.

Najveći problem za karling u Srbiji je to što ne postoje uslovi, nema nijedne ledene hale koja je namenjena isključivo za karling. Situacija je takva zato što se ovaj sport ne igra na istom ledu, pod istim uslovima kao što su oni za hokejaške utakmice ili za umetničko klizanje, koji su neuporedivo popularniji i zastupljeniji u društvu.

U Beogradu se karling najviše igrao u ledenoj dvorani „Pionir”, ali adaptacija terena za karling traje najmanje nedelju dana zbog uglačavanja leda, promene sistema ventilacije i mnogih drugih stvari. Sve to povlači dosta neupražnjenih termina, a to svakako ne ide u korist ni stalnim korisnicima dvorane, kao ni gradskoj upravi u Beogradu. Dvorana sa stazom za karling, dugačkom 50 metara, sa dodatkom svlačionica i svega neophodnog za realizaciju neke sportske aktivnosti, nesumnjivo jeste velika investicija, ali u poređenju sa ulaganjima u ostale sportove, presudno je to što je karling „mali sport”.

„Srpska karling zajednica, koja broji između 30 i 40 ljudi, već par godina pokušava da nađe plac na kom bi napravila barem dve staze na kojima bi mogla da trenira i organizuje turnire. Za ovo takođe postoji interesovanje isključivo kod nekolicine nas, najverovatnije bismo za troškove sami morali da podignemo kredit, ali nam je neophodan teren isključivo za karling”, dodaje Nešković.

Najveći doprinos za poznavanje i bilo kakav uspeh karlinga u Srbiji napravio je Marko Stojanović zajedno sa suprugom Darom Gravarom. Stojanović je tu od samog početka, on je osnovao Nacionalni savez za karling Srbije, a interesantno je da mu se na tom putu pridružio i njegov sin Filip koji je u karling reprezentaciji od 2013. godine. Važno je napomenuti da će u Ljubljani boje Srbije braniti i podmlađeni ženski tim, ali u samoj promociji ovog sporta među mladima vidi se jasan pad u protekloj deceniji. Nekoliko dana prenošenja najvažnijih međunarodnih takmičenja ne može se uporediti sa nekadašnjim naporima da za karling sazna što više ljudi.

„S obzirom na to da u karling timu igra po četiri igrača, na takmičenjima nastupaju oni najiskusniji. Ja sam u karlingu od 2008. godine, kapiten sam od 2017, a sa ovim sportom upoznao sam se slučajno, preko televizije. Pre desetak ili petnaest godina je bilo mnogo više zainteresovanih. Karling se igrao i u klizalištu ’Pingvin’, bilo je i improvizovanih staza ispod vojnih šatora na Starom DIF-u i na ’Ušću’, za domaće ali i međunarodne turnire. Protekle dve godine napravili smo turnire u ’Pioniru’ da bismo obeležili godišnjicu osnivanja saveza, ali sada je mnogo teže privoleti nekog mlađeg za bavljenje ovim sportom”, zaključuje Nešković.