S Kavkaza u Košutnjak

Saznati kako se naš novi junak Georgij Tibilov, evropski vladar u rvanju, oseća posle najvećeg trijumfa u dosadašnjoj karijeri, a imajući u vidu njegov temperament i odlučnost da deluje krajnje zatvoreno i ozbiljno prema svemu novom, sa ovog stanovišta deluje kao gotovo neizvodljiv poduhvat. Ali kada ga malo bolje upoznate, vidite da se radi o čoveku i sportisti koji je potpuno posvećen borbi i radu.

Svaki čovek u životu sam bira put. Kada je doneo važnu životnu odluku da rodni Vladikavkaz, fascinantan grad koji je istinski spoj kavkaske tradicije i ruske carske arhitekture, zameni potpuno nepoznatom sredinom i nepreglednom ravnicom u Zrenjaninu, Georgij je bio svestan rizika i činjenice da je na tom željenom putu nada ključni motiv i vodilja kojom samo treba da ide. U Severnoj Osetiji, gde se rvanje poredi sa religijom i gde svaka borilačka veština ima posebnu vrednost, jedan Osetin je odlučio da svoje najlepše sportske dane pokloni Srbiji. Kada je pre tri godine pregovarao sa sadašnjim saveznim trenerom Vojislavom Trajkovićem oko svog budućeg angažmana da pristupi rvačkom timu Srbije, malo ko je znao kakvog rvačkog đaka dobijamo. Georgij Tibilov je u tom trenutku bio tek treći rvač u svojoj zemlji. Rusi nisu previše verovali u ovog skromnog mladića, koji je preko noći postao naš veliki adut.

Georgij je prvi kontakt sa ljudima iz naše rvačke organizacije ostvario preko Gruzina Zuraba Datunašvilija, koji je u to vreme bio prvi rvač Srbije. Odlučujući glas za njegov ostanak dali su trener reprezentacije i tadašnji predsednik saveza Željko Trajković.

Rvački savez mu je kupio kartu u jednom pravcu. Za svaki slučaj da se ne predomisli. Pune tri godine je proveo u Zrenjaninu, gde su ga drugari iz Proletera odlično prihvatili. Ubrzo se smestio u sam centar grada i potpuno posvetio rvanju. Odnedavno je stanovnik našeg glavnog grada. Trenutno živi na Banovom brdu, a trenira u Košutnjaku. Međutim, klupski dres Proletera još nije promenio.

Rano je ostao bez oca, pa je zajedno sa majkom i sestrom krenuo u novi život. Te godine kada je stigao u Srbiju vrlo brzo je dobio naš pasoš i kao rvač Srbije uspeo da na prvom velikom šampionatu Evrope u Zagrebu osvoji bronzanu medalju. Na jesen se u Beogradu, na Svetskom prvenstvu, ponovo popeo na pobedničko postolje, jer je bio treći, dok je srebro osvojio prošle godine u Bratislavi na prvenstvu Evrope. Georgij Tibilov se u ovom trenutku smatra našim glavnim adutom za Los Anđeles.

Trener Vojislav Trajković ga opisuje kao vrednog i marljivog takmičara. Kao nekog ko je potpuno predan rvanju. Prvi je rvač posle Barajeva, koji je iz Severne Osetije, gde se više trenira slobodni stil, osvojio zlato u grčko-rimskom. Aleksandar Komarov je neko ko mu je najbliži po mentalitetu, ali je i sa ostalim reprezentativcima u vrlo dobrim odnosima. Drugovi su mu dali nadimak Gio. Po nacionalnosti je Osetin koji danas sa ponosom ističe da ima srpski pasoš. Majka mu je Gruzinka. Ona je na neki način njegova životna vodilja i inspiracija kroz ne baš lak život. Ali i oslonac u životu. Posle trijumfa u Tirani ostao je još nekoliko dana u Albaniji, gde trenutno uživa u suncu i moru koje ga opušta posle napornih treninga. I zlata koje i dalje sija na njegovim grudima.