Sve, sve, ali zanat

Prvi maj miriše na roštilj i logorsku vatru, dok na uranku njegovi poklonici igraju radnički ples kao Indijanci! Ostali su bez svojine, prava i zamašćenih pogona koji su proizvodili traktore, kombajne ili brodove, pamteći u magli radničke ideje koje su isparile, valjda zajedno s onim gustim crnim dimom iz fabričkih dimnjaka koji je nekad bio simbol teške industrije i napretka. Danas bi ti dimni signali bili povod za ekološke proteste, dok se naslednici onih starih trudbenika sada nalaze u rezervatima, poređani po sterilnim kancelarijskim boksovima od pleksiglasa.

Praznik rada preživeo je rad. Maše se zastavama, okreće se prasence i gusla se nostalgično o radničkim pravima, o vremenu kad su na parkingu IMT-a bile parkirane stotine automobila marke „zastava”. Metalci su tada na posao dolazili kolima, a kroz fabričku teritoriju putovali su od hale do hale internim autobuskim linijama. Bila je to SAO industrija!

Da li onda danas postoji radnička klasa ili samo pljujem niz vetar? Postoji, naravno, ali ne u romantičarsko-samoupravnom smislu. Posle faze slobizma, u kojoj su fabrike obogaljene sankcijama, u doba dosizma pretvorene su u puste, oronule hale, jer početak demokratske tranzicije ne dozvoljava ubrzani privredni razvoj, već – zastoj. Tek je u doba Vučićeve vlasti obavljena reindustrijalizacija, otvoreno je oko 200 fabrika širom Srbije, a kao magnet za strane investitore poslužile su državne subvencije.

I izgled i dizajn klasičnog radnika su promenjeni. Više ne nose plave mantile. Ne ulaze u fabriku sazidanu od debelih cigala, već montažnu, a umesto da se izljube sa strugom – uloguju se na računar. Radnik danas sedi, ćuti i tipka po kompjuteru. A sindikati? Da li uopšte postoje? Oni reprezentativni su u dilu s vlasnicima, naravno. Para vrti gde Alija Sirotanović neće! Gde su isparili stari socijalistički direktori? Oni što su gradili fabrike, delili stanove i držali govore, od zimskog raspusta do proleća ranog? Današnji direktori su diskretniji. Ne grade fabrike, nego „brendove”. Ne zapošljavaju radnike, nego „ljudske resurse”. Ne daju stanove, nego održavaju motivacione govore i dele vaučere za tim bilding i poneki izlet.

Postoji li onda radnička solidarnost? Da, ali u mašti. Najčešće se svodi na zajedničko gunđanje na pauzi za kafu i diskretno prosleđivanje oglasa za posao kolegi koji vam se sviđa ili smeta, zavisi od strategije i karaktera.

Zaista, nekada si znao gde radiš. Fabrika, hala, pogon, medijska imperija. Danas se radi na projektima. Komunicira mejlovima. Gde je nestala teška industrija? Otišla je tamo gde je rad jeftiniji, a dim manje smeta. Dimnjaci su srušeni, a fabrike pretvorene u šoping-molove. Umesto proizvođača, stvorena je evolutivna vrsta potrošača. Radnici su postali kupci! Spavaju da bi sutra mogli da rade, a u retkim trenucima slobodnog vremena troše novac na besmislice. To je opsesivno-kompulsivna radnja koja maskira naše ubrzane živote.

Ali postoji paradoks koji bi i drug Marks izučavao, da kojim slučajem vaskrsne. U Srbiji danas čovek ne može da nađe molera. Ni stolara. Ni električara. Dobar auto-mehaničar smatra se vanzemaljcem. A vodoinstalater postaje važniji od hirurga. Ako vam pukne cev, to je gore od elementarne nepogode. Cunami prođe, ali voda iz cevi ne prestaje da curi. Majstor dolazi kao da je prizvani duh iz boce. Naravno da ne stiže odmah, nego sutra. Najčešće – malo morgen! To „sutra” postaje filozofska kategorija, nešto između večnosti i nade.

Poveriću vam jednu tajnu, neka ostane među nama. Treba da okrečim stan i napravim nekoliko sitnih prepravki. Ali, ispostavlja se da je to složena operacija, slična odlasku u Mariupolj ili Teheran. Pregovarao sam s nekoliko časnih molera i shvatio zašto ti zidni slikari voze bolje automobile od kolumnista. Čekaju se kao nekada „trabant” u Istočnoj Nemačkoj. Dakle godinama. Da li da pozovem robota? Mogu, ali ostaviće mi zid u nijansi „softverske greške”. Da zamolim da mi svrati veštačka inteligencija? Mogu, ali ona ili on, još nisam utvrdio pol, objasniće mi istorijat krečenja. Ali neće uzeti četku. Džabe trabunja, neće se prihvatiti valjka. Hvala Svevišnjem, ne moram da sređujem kupatilo i električne instalacije. Jer da je tako, zašao bih u zonu antidarvinizma. Pojeo bih sam sebe!

I sad dolazimo do ključnog pitanja: robotizacija i razvoj veštačke inteligencije jesu potamanili poslove gde se mnogo pametuje, ali klasični radnik ili zanatlija postao je neuništiv! Koliko je samo svetskih ekonomskih i bezbednosnih foruma, rasprava u UN i podkasta tehnomilijardera poreklom iz Silicijumske doline nagoveštavalo masovnu zamenu radne snage skalamerijama. Ispostavilo se da ta digitalna čudovišta umeju da pobede Kasparova u šahu, projektuju savršene zgrade, ispaljuju dronove, planiraju strategije ekonomskog rasta i ratova. Priča se i da leče, ali pogrešno. Priča se i da mnogima pišu tekstove. Ali čik neka mi hobluju parket ili gletuju zidove. Čak se i njihovi stvoritelji, dakle vrhunski ajtijevci, već smatraju suvišnim. Mnogi se žale da im slede otkazi. Ni novinare ne čeka svetlija sudbina. I šta ćemo sad? Da li je, dakle, bolje biti kolumnista ili moler?

Kolumnista farba stvarnost rečima. Dobar moler farba zidove bojom koja pokriva ono što nikako ne želite da vidite. Kolumnista čeka inspiraciju. Moler čeka da se boja osuši i onda to debelo naplati. Kolumnista ima slobodu da kaže šta hoće, nekad direktom u glavu, nekad između redova. Zavisi od okolnosti. Moler ima slobodu da bira i nijansu i mušteriju!

Kad bolje razmislim, moler je jedan od poslednjih pravih umetnika rada. Njegov posao se vidi i, što je najvažnije, plaća. A novinar? Njegov tekst se zaboravlja brže nego što se okreči dečja soba.

Možda je to nova podela na klase. Na one koji znaju nešto da stvore ili poprave rukama i one koji znaju nešto da napišu ili filozofiraju o tome. Prvi žive od rada. Drugi od komentara rada. Što će reći – zaludan posao!

Kad već nabrajam poslove koji se kod nas još ne mogu robotizovati, padoše mi na pamet taksisti. Smatram ih poslednjim urbanim filozofima. Ljudi koji znaju sve: gde je gužva, gde je rupa, gde je država! Ako je moler umetnik zida, taksista je pesnik raskrsnice. Njegova priča iz hiljadu i jedne noći, jer toliko se putuje s kraja na kraj Beograda, ne piše se. Ona se pripoveda, od tačke A do tačke B, uz obavezno skretanje na temu geopolitike kod prvog semafora.

Taksiranje mi se uopšte ne čini kao loš posao. Sam si svoj gazda. Menadžer i radnik u istoj osobi. Jedan od njih mi je ispričao da mu je sin završio medicinu, ali je krišom uzeo taksi dozvolu. Umesto da leči ljude, on ih vozi. Kad zatreba, i do bolnice. Daleko više zarađuje, nego da nosi stetoskop oko vrata.

Za manje ambiciozne, vozač tramvaja ili autobusa zvuči kao sasvim solidna opcija. Ti tihi dirigenti gradske svakodnevice nekada su bili naše komšije, rođaci i ljudi koji su znali svaku stanicu kao da su na njoj odrasli. Danas su mnogi od njih u Nemačkoj. Voze za berlinski ili minhenski GSP. Zapad im je otvorio vrata, a naši vozači su odjurili gasom do daske bez povratne karte. Kao i konobari, uostalom. Nekada si konobara znao godinama, danas ih jure kao da će ih draftovati u NBA.

Pošto su i oni otišli, u Srbiju su stigli neki ljudi. Izdaleka, neki svet, za mene tuđ. Naime, ne znaju srpski. Šoferi su uglavnom iz Šri Lanke ili Bangladeša. Šta će im poznavanje grada, kad imaju gugl mape? Tako smo postali neobični svedoci globalizacije u autobusu na liniji 16 i multikulturalizma na okretnici!

Pitam se, takođe, šta bi mi falilo da, umesto laptopom, upravljam tramvajem? Da umesto kursora pomeram kompoziciju kroz grad, da umesto pasusa imam stanice, da umesto komentara čujem zvono. Tamo bar znaš gde ideš. Imaš šine i pravac. U kolumni skrećeš gde stigneš i nadaš se da će neko s uzdahom oduševljenja da te prati. Vozač tramvaja, recimo, ne mora da bude duhovit. Dovoljno je da stigne na poslednju stanicu. I da ga neki kreten ne napadne metalnom šipkom. Kažu da ni plata nije loša.

Slutim da je to sledeći korak u evoluciji rada: povratak konkretnoj šljaci. Četki, volanu, šrafcigeru, šinama, makazama... Neće valjda veštačka inteligencija da me ošiša ili suzi pantalone. Slede, znači, zanatska pravila! Jer dok mi pišemo o Srbiji i svetu, mudriji ga voze, farbaju i popravljaju. Da li je onda racionalnije imati diplomu, stav ili zanat? Zalud se pitam, mozganje ne može da mi popravi bojler!

Šta se do danas promenilo od narodnih pripovedaka koje je zabeležio Vuk Karadžić? Ništa. Sve, sve, ali zanat!