Autorsko veče

Na autorskoj večeri Ivana Jevtića koju je (Zadužbina Ilije M. Kolarca) pripremio Simfonijski orkestar Radio televizije Srbije izvedene su četiri kompozicije, ne najbolje u opusu stvaraoca. No, kako bi i svaki drugi izbor podlegao nečijoj tuđoj kritici – ne nastavljamo elaboraciju o tome, već o onome što smo slušali.

Uvodna, Svečana uvertira, zvučala je previše mozaično, plakatski, efektno orkestarski, vešto instrumentirano, što je odlika celokupnog Jevtićevog opusa, ali bez poruke, dubine i forme.

Violinski koncert je pre dvadeset godina izvodio takođe Jovan Kolundžija svojim prefinjenim tonom koji se sasvim gubio u prvom stavu, prekriven stalnim, preglasnim zvukom velikog orkestra. U drugom i trećem stavu, borba je bila rešena u korist Kolundžije koji je uspeo da se nametne uprkos veoma razrađenoj orkestarskoj deonici u kojoj duvački korpus ima zamašnu ulogu i, izgleda, nemoguće ga je utišati. Ne znamo je li dirigent Manfredo Šmit to i pokušavao. Kada se sastav u drugom delu programa reducirao na šest instrumenata (Sekstet za duvački kvintet i klavir) čuli smo pojedinačnu, solističku svirku svih muzičara u kojoj je Jevtić još jednom dokazao svoju sklonost ka duvačkom zvuku. Udeo klavira bio je veliki kao i pijanistkinje koja je tumačila zahtevnu deonicu (Svetlana Tirmenštajn), na granici virtuoziteta i solističkog nastupa.

Završetak koncerta bio je najuspeliji, Klavirski koncert br. 2 izvodio je francuski pijanista Paskal Gale, sa ogromnim poznavanjem modernog zvuka i savremene literature, pa mu borba sa orkestrom i nije bila potrebna, jer je u svakom momentu izlazio kao suvereni pobednik.

Puna sala publike tražila je "bis" i dobila sjajnu interpretaciju Debisijevog prelida "Potopljena katedrala".
Nedostatak čvršće ili bar logičnije forme i izrazitije melodijske invencije, odnosno melodije koja nije svedena na postupno lestvično ravnomerno kretanje, dali bi ovim Jevtićevim delima više od orkestarskog bljeska, parade i trenutne fascinacije masivnim orkestarskim zvukom.