Zašto se ne razumemo?

Jednu od svojih knjiga naslovio sam „Jezik sa sedam kora”. A ima ih i više, ali u našem jeziku je ova sintagma u češćoj upotrebi. Jezik, to nisu samo puste reči koje valja prevesti, već sve slike, mitološke, arheološke, prohujale; idiomi, ono što se do kraja može iskazati samo u jeziku jednog naroda, i njegove kulture. Otuda je prevođenje samo jedan od načina približavanja kultura, država, naroda, jezika. U obzorju onoga što Džordž Stajner piše o jeziku i prevođenju, ova reč i pojam „obuhvataju transformaciju, preobličavanje, tumačenje, prenošenje, čak i preseljenje sa zemlje na nebo, podrazumevaju želju za razumevanjem, za širinom značenja, za osmišljavanjem značenja...” Živi, mrtvi, stari i novi, veći i rašireniji, i manji i suženiji jezici, i to je vrsta borbe za opstanak, i raznolikost sveta i kultura. Može se desiti, kaže učitelj Hju, da „civilizacija bude zarobljena lingvističkom konturom koja više ne odgovara prirodi... činjeničnom stanju”.

To se i događa, što i čini Frilovu dramu živom i aktuelnom, bliskom istorijskim i kulturnim iskustvima i naslagama balkanskih, pa i našeg naroda. Kao što vidimo, u predstavi Jugoslovenskog dramskog pozorišta, prevođenje je širi pojam i gotovo da ponegde i ponekad znači nerazumevanje među kulturama, jezicima, narodima, državama, polovima, verama, pojedincima, nerazumevanje prošlosti i sadašnjosti, starih i mladih, arheologije i života. Pitanje glasi: Zašto čovek ne razume drugog čoveka čak kada govore istim jezikom; zašto želi da ga podredi sopstvenom stilu života i mišljenja. Kažu da je jedan španski nadbiskup upozoravao svoju kraljicu na važnost gramatike koja, po njemu, vlada svetom!

U ovom smislu prevođenje nije tek prenos približnih značenja. Rekoh ne razumeju se ni narodi bliskih jezičkih oblika; ne razumeju se uvek dvoje zaljubljenih ljudi koji se služe istim jezikom, ali se mogu dodirnuti, ili razumeti, kao što vidimo u predstavi Dejana Mijača, momak i devojka koji jedva da sriču jezik svog partnera. Nerazumevanje je početak svakog sukoba, velikog i malog, ličnog i međudržavnog.

Moguće je razumevanje nemog lica (Sara, Anita Mančić) i čoveka koji vlada sa više jezika, kao što je moguće nerazumevanje među ljudima bliskih kultura i jezika. Ne vladamo samo mi jezikom, već i jezik nama!

Irska, gde se komad Brajana Frila odvija, stara je zemlja, i nije je lako odgonetnuti, pokoriti, podvesti pod tuđe navike, konvencije, uzuse, zakone. Narodi, kulture, tradicije, običaji – sve to ima duboke korene i „čupati” čoveka iz njegovog staništa, to je ono o čemu sanjaju globalisti koji bi životni prostor da podvrgnu jednom stilu i filozofiji života nad kojim bi, razume se, dominirala njihova gramatika i razumevanje čoveka.

Ovu već potkopanu irsku mudrost i starinu, zastupaju Predrag Ejdus kao Džimi Džek i Mihailo Janketić kao Hju. Oni su oslonci, ali i ostaci svega staroirskog, onog što je ovaj narod kroz istoriju i mitologiju od sebe stvorio. Goran Šušljik kao Manus je negde nasred polja i puta, onaj koji bi zemljake da kultiviše, ali i održi u samosvojnosti. Anita Mančić (Sara) je nema, ali njena nežnost i ljubav kao da sve kazuju i bez reči. Igor Đorđević (poručnik Jolnad) i Milica Mihajlović (Mojra) uveravaju nas da ljubav prelazi preko reči, i da nema granica, osim onih velikih, tragičnih! Nisu sila i moć one koji mogu objediniti svet i ljude, već razumevanje, ljubav i dobrota. Negde „između”, gde nije lako biti, ni postojati, stoji Oven Gordana Kičića. Ako se već mora, on bi da sarađuje! Energičan, razuman, pa izgubljen između dve strane, kome carstvu da se privoli?

Nije moguće, osim kad jeste, sve kulture, jezike, stilove života podvesti pod jednu kapu! Ne možemo to činiti bez nasilja! I zašto bismo to činili?! Ljudi su, kako sugerira scenografija Juraja Fabrija, ukopani u svoju minulost, u svoju mitologiju, pesmu i priču, i iz čitave ove arheologije ne mogu se tek tako čupati i „prevoditi” u veće i moćnije narode, jezike, kulture. Kostimi Maje Mirković, muzika Ortodoks Kelts. Dramaturzi Ivana Dimić i Miloš Kričković. U ostalim ulogama Hristina Popović, Dragan Petrović, Petar Benčina.

Drama aktuelna, bliska našem gledaocu, nevoljno, istina, ekonomična slovenski meka i za naše, a osobito za irske pojmove.